Nekada, dok smo još putovali Evropom, koristan nam je bio američki vodič-bedeker, koji je šezdesetih godina imao naslov „Evropa za pet dolara dnevno“, kasnije osamdesetih je deo naslova izmenjen u „…za 25 dolara dnevno“, da bi i dalje „napredovao“ u „… za 50 dolara dnevno“ ali to je već druga priča.
Po tom vodiču, koji popisuje najjeftinije hotele i restorane, u verovatno jednom od najzanimljivijih pariskih kvartova – Latinskom, na prvom mestu preporučuje hotele u ulici Somerar, u neposrednoj blizini raskrsnice bulevara Sen Mišela i Sen Žermena. Tu na jedva nekoliko stotina metara smeštena su četiri hotela.
Kada sam prvi put stigao u Pariz, znao sam sve o njemu iz majčinih priča, kao da sam godinama u njemu živeo. Svoju ljubav prema Parizu prenela je i na mene, zamenjujući ponekad dečije, pariskim pričama. Još u Beogradu, znao sam da ću prvih pariskih dana spavati u hotelu Marinjan, jednom od četiri u ulici Somerar, u hotelu u kome je svoje duge izbegličke godine provodila Halima, majčina prijateljica. Emigracija posle Drugog svetskog rata je često stanovala po hotelima, zauzimali su jeftinije sobe na najvišim spratovima, nadajući se i verujući da je njihov boravak izvan zemlje privremen, da će biti toliko kratak da čak ne vredi ni iznajmljivati stan.
Ovaj hotel u ulici Somerar je tradicionalno prihvatao emigrante. Držao ga je Poljak. Ranije su u njemu našli utočište „beli“ Rusi, a posle rata uz Poljake i naši zemljaci. Neki su stan zamenili hotelom, drugi su izbegli pred novom vlašću, treći su se spustili skijama na drugu stranu ili prešli čamcem Jadran… Naši su bili u njemu i zbog srpske crkve smeštene u to doba, do raskola, u jednoj kapeli rumunske crkve, tu odmah iza ćoška, u ulici Žan d’Bove.
U hotelu Marinjan je stanovao i sveštenik sa delom svoje pastve. Nedeljom, posle službe su se nalazili u obližnjem kafeu Klini, na uglu dva „sveta“ bulevara, Mišela i Žermena. Po pravilu ‘pastva’ je bila brojnija u kafani no u crkvi. Maštali su, uz čašicu ili kafu, o povratku u „otadžbinu“, dok su tavorili svoje dane po hotelima nadajući se povratku bilo kakvom ili ‘na belom konju’.
I najumniji među njima su se zavaravali stanovanjem po hotelima, želeći da veruju da je taj deo njihovog života samo privremen. U izbeglištvu, u hotelu je živeo i umro Slobodan Jovanović, Miloš Crnjanski je svoj dug emigrantski život provodio po londonskim hotelima, a Boško Hristić je svoju ambasadorsku rezidenciju u Rimu zamenio 1941. švajcarskim hotelom, u kome se i ubio… Emigrantski hotelski život nije naša posebnost, mnogi nesrećnici iz istočne i centralne Evrope su proveli svoj vek po hotelima u nadi u povratak.
Vladimir Nabokov, večni izbeglica, skoro da ih i nije napuštao. Izašao je iz Rusije neposredno pred Revoluciju, potom iz Berlina zbog nadolazećeg nacionalsocijalizma, a iz Pariza pred njihov ulazak, najzad napustio je i Ameriku 1960. zbog netolerantnih reakcija na knjigu – „Lolita“, da bi najzad 1977. umro u hotelskom pansionu u Montreju.
Posle toliko godina Marinjan nije više isti hotel. Više nema evropskih političkih izbeglica, vreme ideologija je, bar zasad, za nama. Drugi hoteli u ulici su renovirani, prešli su u višu kategoriju, Marinjan je ostao u istoj, poslednjoj, a sobe na petom i šestom spratu, umesto emigranata, zauzimaju turisti najplićeg džepa. Sadašnji vlasnik, unuk davnašnjeg, kao i dve Makedonke za susednim stolom, u salonu za doručak, ne znaju to vreme. Tužne sudbine, straćeni životi nekadašnjih gostiju neće im pokvariti švrljanje Parizom.
(Danas, 15. 10. 2002.)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
