Igra savetnika

Pitanja su, naravno, više retorička nego što se zaista očekuje odgovor, posebno za one koji znaju probleme agrara i muke paora da izdrže pritisak sve većeg otvaranja domaćeg tržišta prema Evropskoj uniji. Ulazak u neravnopravnu utakmicu sa zapadnim proizvođačima, kojima država daje izdašne subvencije, može domaćoj poljoprivredi da bude olakšano samo ako ima dovoljno znanja i investicija. Ali, i jedno i drugo je za domaća gazdinstva, na dugom štapu, a grana u koju se polažu mnoge nade i koja slovi za našu razvojnu šansu, prečesto je pod uticajem trenutne politike u kojoj nema mesta za dugoročna planiranja.

Jedan od primera je uredba, među poslednjima na spisku odlazeće vlade, na predlog isto tako odlazeće ministarke, a kojom je predviđeno angažovanje 187 poljoprivrednih savetnika. Oni će biti raspoređeni po opštinama, trebalo bi da uđu u svako od većih gazdinstava i da im pomognu pri odabiru kultura koje će gajiti, neophodnih investicija, plasmanu roba.

Sama ideja nije nova. Osim evropske višedecenijske prakse, i jedan od prethodnih ministara poljoprivrede, Dušan Petrović, pokušao je da ide u tom pravcu. On je doduše na određeno vreme i baš pred izbore 2012. godine zaposlio kao savetnike sve agronome sa biroa. Imali su, tih nekoliko meseci, po oko 200 domaćinstava o čijoj proizvodnji su se starali. Ali, period je bio prekratak da bi se izvukli prvi efekti, a strategija, nesrećno ili ciljano, započeta baš pred izbore, nije izdržala. Odmah posle formiranja vlade, novi ministar je savetnicima podelio otkaze i taj institut više nije pominjan. Sve do poslednje uredbe, koja je gotovo stidljivo propraćena u javnosti.

Potez je, kažu u Ministarstvu poljoprivrede pravdajući oko 350 miliona dinara neophodnih za rad savetnika, diktiran potrebom da se prilagodimo evropskim standardima. I to je sve. Našim političarima, ponekad nesrećno raspoređenim u sektore koje ne poznaju dovoljno, objašnjenje tipa „direktiva iz Brisela“ izgleda dovoljno ubedljivo. Kao da se radi o političkoj odluci, a ne životnoj potrebi na koju se, niko ne zna zbog čega, tako dugo čekalo. Ni reči o tome koliko je srpskim paorima potrebna pomoć stručnjaka, direktan kontakt sa institucijama, koliko je ulaganje u agrar deo borbe za veći privredni rast.