Ko kupuje knjige?

Pa hajde da vidimo koliko je tih 1.000 u odnosu na 10 miliona, odnosno, 800 u odnosu na osam miliona. Kada bi samo 1 odsto, i slovima jedan procenat građana Srbije kupovao knjige, one bi se štampale u neverovatnih 80.000 primeraka, ali kao što znamo, to u Srbiji ne biva. Pa koliko je onda tih 800 u odnosu na osam miliona. Kratko i jasno 0,01 odsto i slovima jedan stoti deo procenta.

Često se u ovoj nesrećnoj Srbiji potegne i rezultat nekog istraživanja ili prosto javno iznese procena da stvarno ili funkcionalno nepismenih, ma šta to značilo, ima milion ili dva. Što mu na osam miliona dođe 12,5 odsto, odnosno 25 odsto u odnosu na broj Srba-stanovnika-građana. No uprkos svemu tome imamo više književnih nagrada nego pisaca ili dana u godini, kao i Sajam knjiga kojim se ponosimo. Što se tiče nagrada najvažnija ili najpoznatija je NIN-ova koju je prošle godine dobila Gordana Ćirjanić za roman ‘’Ono što oduvek želiš‘’. Gostujući u jednoj emisiji, na pitanje voditelja kako se u moru novoizdatih knjiga opredeljuje, odnosno na osnovu čega bira knjige koje kupuje, ona je odgovorila da ne kupuje knjige jer nema novca za to! Dobitnica najvažnije književne nagrade u zemlji.

A Sajam? Super, kažu bilo je 148.000 posetilaca, među njima razni ministri, bivši i sadašnji, pisci, glumci, predsednik i premijer obavezno, bilo u dnevniku, plus silne reportaže i članci po novinama. A u suštini Sajam je bio fijasko. Za izdavače, knjižare i posetioce. Zašto? Zato što su Srbija i Beograd, koji se ovim sajmom hvale i reklamiraju, u suštini samo još jednom opljačkali svoje građane. Posetioce za 120.000 zvanično prodatih karata puta 2,5 evra jednako 300.000 evra, plus jadne i bedne izdavače i knjižare, antikvare i prodavce polovnih stripova, za barem još toliko ili dvaput ili triput toliko. Štand u centru hale I koštao je 4-5.000 eura, dok su prodavci stripova plaćali svoja dva-tri kvadrata na spratu sporedne hale po 500. I to se plaćalo unapred. A koliko su zaradili ili izgubili znaju samo oni. Dok mi možemo da pretpostavimo imajući u vidu zvanične procene da su i poseta, a samim tim i zarade bili 30-40 odsto manji nego prošle godine.

Dakle, ako izuzmemo državne izdavače, očeve nacije, dvorske pisce, pravoslavne režisere, rokere, petkane i ostale domaćice, Sajam je sa aspekta izdavača i knjižara jedna tužna i samoubilačka pojava, sa aspekta posetilaca obična pljačka. Dok je sa aspekta pljačkaša, to jest Srbije-Beograda čist bingo. Em ne potroše ni žutu banku, već opljačkaju recimo milion evra, em se besomučno hvališu i reklamiraju time. A opljačkano milionče razvuku stranka koja daje direktora i stranke vladajuće koalicije kroz plate zaposlenima, fiktivne i nameštene tendere, javne nabavke, tekuće održavanje i slično.

U državi u kojoj ima milion-dva ovako ili onako nepismenih, gde knjige kupuje jedan stoti deo procenta stanovništva u koje ne spada ni laureat najznačajnije književne nagrade. Umesto da donesu strategiju razvoja kulture koja mora da počne opismenjavanjem nepismenih i vraćanjem knjizi i čitanju pismenih. Da Vlada Srbije u duhu te strategije uputi obavezujuću preporuku ili šta god gradu Beogradu, čije je to javno preduzeće, ne samo da ulaz na Sajam knjiga bude besplatan već i da ni izdavači i knjižari ne plaćaju nikakav zakup. I da u slučaju privatizacije ovog JP Beograd u ugovor o kupoprodaji unese klauzulu po kojoj i budući kupac mora da poštuje ovu odluku, a svoj profit nek traži na sajmovima automobila, nautike, nameštaja, kozmetike i sličnim manifestacijama tokom kojih, što se mene tiče, može da naplaćuje kartu ne 250, već i hiljadu dinara.