Magle medijskih strategija

U uslovima nepremostivog raskoraka između normativnog i stvarnog, a Srbija nikad nije bila više raspečena, utvrđivanje takozvane medijske strategije – ma šta ona u tom trenutku značila – poklapalo se s novinarskom Stradijom. Bio je to samo još jedan izgovor za takozvana redakcijska provetravanja i kadrovske čistke. U vremenima kada je u društvu toliko smrdelo – a novinari o tome otvoreno govorili i pisali – da od provetravanja ne bi bilo velike koristi, na žalost i sramotu, letele su i novinarske glave!

Smemo li i možemo li od ovog pokušaja utvrđivanja nove medijske strategije očekivati nešto drugo i nešto više? Pesimisti odgovaraju potvrdno jer stanje, po njima, u medijskoj sferi nikad nije bilo bremenitije. Optimisti su ubeđeni da sve u Srbiji, pa i stanje u medijima i novinarstvu, može biti i gore! Iako sam rođeni optimista, voleo bih da, u ovom slučaju, u meni prevlada profesionalni pesimizam. Nažalost, taj optimizam nisam mogao da prepoznam ni u intervjuu Verice Barać.

Novinar sam tri i po decenije i osvedočeni poznavalac punog značenja narodne mudrosti da nema šale kad se učkur dreši! Drešio ga neki udbaški cenzor, posvećeni vođa ili njegov provincijski klon, partijski komitet, samozvani vojvoda ili instant kaplar, zakleti boljševik, nadobudni radikal ili nabeđeni demokrata – bivalo je sasvim svejedno.

Jedanaest godina posle petooktobarskih promena pitanje medijske strategije nikad nije bilo sudbonosnije za društvo, ali i za identitet srpskog novinarstva i opstanak profesije. Ne samo zato što ta strategija treba da opredeli sistemski odnos društva prema javnom informisanju kao jednom od osnovnih stubova demokratije, već i zbog toga što od te strategije zavisi i pravac, brzina i doziranje započetih procesa državnih reformi i demokratskih promena. Ko ne vidi ili ne želi da vidi tu vezu ili je politički potpuno nepismen ili želi da na toj nepismenosti drugih medijski profitira! Bez istinskog preokreta u sferi javnog informisanja teško ćemo se vaditi iz vascelog društvenog i političkog gliba.

Zašto je pitanje medijske strategije, danas, i pitanje profesionalnog digniteta i opstanka medija? Zato što su sve dosadašnje medijske sfere, umesto da budu iskorak ka demokratizaciji, bivale ogoljeni pokušaji kako da se njome ovlada!

Ne vidim da se mnogo šta danas promenilo.

Od medijske strategije Nož- žica-Srebrenica, s početka devedesetih, i takozvanog Šešeljevog ( iliti Vučićevog) zakona o javnom informisanju, preko postpetooktobarske strategije: Polako, Bato, sad smo Mi na vlasti!, do privatizacije medija polovinom prošle decenije – menjali su se samo metodi i stepen sofisticiranosti štrojenja novinarstva i porobljavanja medijske sfere.

Od dosijea o medijskoj represiji knjiga je spala na slovo o medijskoj i novinarskoj depresiji!

Uzmimo samo poslednji strateški iskorak u medijskoj sferi – privatizaciju. Jasno je da se, sa društvenog aspekta posmatrano, u njoj lutalo i glavinjalo, a da je kolateralna šteta sunovrat profesionalnih standarda i etičkih normi, poniženje i otpuštanje novinara, dezavuisanje javnosti i propadanje i gašenje medija. Posebno lokalnih, čiji uticaj proporcioalno raste spuštanju atributa i ingerencija vlasti na lokalne organe. Oni u razvijenim demokratijama predstavljaju značajan faktor javne kontrole vlasti i sublimat autentičnosti, razuđenosti snage plasmana građanskih inicijativa.

Stanje lokalnih medija u Vojvodini najbolji primer je za to. Dok su južno od Save i Dunava, lokalne medije kupovale kafedžije, pekari, poslastičari… u severnoj pokrajini je za sudbinu medija u privatizaciji bio presudan dil unutar tada vladajuće koalicijske osovine DS-DSS. DS je obezbedio sebi tapiju na elektronce, prepuštajući novine DSS i Carstvu Dušana Univerzalnog Stupara! Posledice su više nego pogubne, a pravi efekti biće poznati tek na leto, nakon izbora. Glasila su potpuno devastirana, redakcije obezglavljene, novinari poniženi i dovedeni do prosjačkog štapa. Predlažem Savetu za korupciju da se uskoro pozabavi ovom temom.

Prvo i jedino pravilo medijske strategije u privatizaciji bilo je da treba osujetiti svaki pokušaj da novine, radio i TV stanice kupe novinari. Da njihovi vlasnici, na ovaj ili onaj način postanu građani. I tu se nisu birala sredstva. Sam sam bio žrtva te i takve strategije zavere. Poznajem najmanje desetak kolega u svakom vojvođanskom gradu koje je batina udarila i sa debljeg kraja.

Nužda je šesto čulo. Po pravilu, rafiniranije i senzibilnije od svih drugih. Zato je danas više nego ikada Srbiji potrebna medijska strategija. Srbija vapi za preokretom u medijskoj sferi!! A to, rekao bih, i ne mora da bude tako mnogo. Samo pojednostavljen i nerastegljiv normativni okvir, poštovanje profesionalnih i etičkih standarda, samoregulacija i, gde god je to moguće – vraćanje medija redakcijama i novinarima!