Otužan udvorički tekst

Moje razočaranje je veliko, zbog ugleda lista „Danas“ u javnosti, zbog nas večito naivnih, koji verujemo da Srbija još uvek ima šanse da postane normalna i uređena zemlja i država. Uznemirio me je taj tekst i zatekao u razmišljanima kako se teško stiče novinarski ugled, a lako gubi. Kako bih volela da znam ko je autor tog teksta?

Kao neko ko je dugo živeo od novinarskog hleba, nikada ne bih potpisala taj tekst, ali pitanje koje mene muči jeste mnogo komplikovanije, kuda ide zemlja u kojoj novine poput „Danasa“ moraju da prave tu vrstu kompromisa sa bogatunima prljavih ruku da bi preživele?

Iza Milana Beka ostala su mnoga „dela“ poput privatizacije Luke Beograd, C – marketa, „Večernjih novosti“… Kada se zaviri u dosije privatizacije „Večernjih novosti“, vidi se sva beda Srbije u tranziciji, gde se moćni i zaštićeni ljudi poput Milana Beka igraju milionima eura kao klikerima i nikom ništa… Igra u kojoj obični građani, poput 33 oštećena novinara „Večernjih novosti“ (osam godina se potucamo po sudovima) samo su žrtve drumskih razbojnika, nezaštićeni građani, roblje bez prava glasa, čiju istinu ne želi da objavi nijedan medij, čast izuzecima poput „Danasa“( „Čekajući pravdu u Srbiji“ , 7. 7. 2012). Sudovi i tužioci koji rade po diktatu političara u partijskoj državi…

Ja ne sporim da je Milan Beko, bogatun iz senke, bio zvezda na ekonomskom forumu na Kopaoniku sa svojim ciljanim dosetkama o „lakoći hapšenja u Srbiji, i za manje od hrabrog pitanja iz publike, šta bi on uradio da je predsednik Vlade Srbije?“ „Izaberite me, pa ću vam odgovoriti!“, odgovorio je Beko, nadmen kao uvek. Očito da je to bila poruka za nekoga ko nije bio na Kopaoniku! Sjajno režirana predstava, koja je uz svesrdnu pomoć medija postala vest dana u Srbiji. Usledili su mnogi hvalospevi kojima nije odoleo ni list „Danas“.

Ja ne sporim da je Milan Beko inteligentan čovek koji brzo misli, brzo govori i brzo radi, ali se pitam u šta je on uložio svoj dar? U javno dobro svakako nije, a tako mu je, kako kaže, stalo do Srbije. Nije kupio nijednu fabriku, samo je mešetario, kupovao, preprodavao, lično se bogatio zajedno sa svojim pajtašima uz asistenciju ljudi iz države, i sanjao da postane predsednik Vlade Srbije.

Dovitljiv, drzak i moćan, on je čovek koji ne ostavlja tragove. „Nikada ne staje na trulu dasku, uvek koristi druge ljude kao rukavice“, kako je nedavno izjavila guvernerka Jorgovanka Tabaković. Guvernerka nam nije rekla da su svi ti ljudi državni činovnici, funkcioneri, ministri, novinarske zvezde… Uvek blizak svakoj vlasti, Milan Beko je u Miloševićevoj, Đinđićevoj, Koštuničinoj, Dinkićevoj i Tadićevoj Srbiji imao status zaštićenog čoveka za koga ne važe zakoni ove zemlje. Toma Nikolić se hvalio da mu je prijatelj. Hoće li to biti i u Srbiji Aleksandra Vučića, videćemo.