Povratak pištaljki

Iako je formalni organizator skupa inicijativa Ne da(vi)mo Beograd, ogroman broj ljudi je ispred Skupštine grada dovelo bahato i bezobrazno ponašanje vlastodržaca koji se ni ne trude previše da sakriju koliko malo vrednuju zakone ove zemlje.

Kao što obično i biva kod ovakvih skupova, nema konsenzusa oko broja ljudi koji je učestvovao na protestu i šetnji koja je usledila. Organizatori se hvale brojkom od petnaest hiljada, dok iz Srpske napredne stranke snishodljivo govore o par hiljada. Istina je verovatno negde između, ali to nije ni najbitnije. Ono što bi trebalo da ohrabri jedne, a zabrine druge je što se broj ljudi na protestima povećava geometrijskom progresijom.

Prisutni su bili i pojedini opozicioni političari, ali daleko od toga da se ispred Skupštine grada dogodio „još jedan politički skup“. Lideri stranaka su stajali u pozadini, daleko od bine na kojoj su se držali govori. Na skupu se nisu vijorile stranačke zastave.

I upravo tu leži i snaga ovog protesta. Podršku aktivistima inicijative Ne da(vi)mo Beograd dali su i ljudi iz niškog Udruženja predsednika skupštine stanara i kraljevačkog Lokalnog fronta. Njihovi zahtevi nisu politički, barem ne u užem smislu. Oni žele transparentnost u donošenju odluka, odgovornost za rečeno i (ne)učinjeno, poštovanje zakona i institucija. Ti mahom mladi ljudi koji su izašli na ulice žele promenu političke paradigme, njih pojedinačne stranke ne zanimaju. Buneći se protiv divljačkog rušenja u Savamali i cene grejanja u Nišu, oni ustaju protiv jednog kastinskog sistema u kojem šačica privilegovanih beskrupulozno eksploatiše ostatak građana.

Da li će grudva ispred Skupštine grada prerasti u lavinu promena političke (ne)kulture, rano je reći. Ali barem su stvari krenule sa mrtve tačke. Politički komatizovano građanstvo je počelo da se budi.