Produženi kardeljizam

Protesti koje pokreću radnice i radnici u kulturi, „trećeg i petog platnog razreda“ iz Ateljea 212 potpuno su zakasneli i izvan su svakog konteksta. Samo ako budu lično ugroženi, sutra će tako isto da reaguju i drugi zaposleni u ustanovama kulture. Gde su svi oni bili kada se donosio Zakon o kulturi?

Osnovna karakteristika ovog anahronog zakona jeste to što uvodi demokratski centralizam (poznata Kardeljeva izmišljotina) u odlučivanje. Zakonom o kulturi jasno je određeno (od člana 22. do 54) da su ustanove kulture, koje se finansiraju iz budžeta stavljene u poziciju pukih izvršilaca programa, koje direktno i putem izbora upravljačkih tela odobrava državna administracija. Ustanove kulture nisu tretirane kao partneri u realizaciji kulturne politike! Znači, zaposleni u tim ustanovama su „državni službenici“, sviđalo se to njima ili ne!

Zakon o kulturi pruža odgovor i na jedno od temeljnih pitanja kulturne politike: da li država, odnosno vlada, razvija sistem državne kulture ili državu kulture? Ovo nije retoričko pitanje, naprotiv, na ovom pitanju prelama se demokratski kapacitet jednog društva.

Još od samog dolaska takozvanih demokratskih snaga, uočljiv je nedostatak osmišljenog programa novoga sistema vrednosti! A, upravo vrednosni aspekti kulture trebalo je da budu osnova za definisanje principa i načela procesa demokratske transformacije društva.

Državno administriranje, podložno partijskom voluntarizmu i dnevno-političkim potrebama, kao i nefunkcionalna organizacija produkcije ustanova kulture zadržano je, a da paradoks bude veći, samo još i potvrđeno najnovijim zakonskim rešenjima. (Dovoljan primer je zvanični sajt Ministarstva kulture, jedinstven u Evropi, odnosno privatni sajt ministra kulture, kao da niko ništa tamo ne radi sem njega.)

Pravo strateško rešenje bilo bi uvođenje takozvanog sistema produžene ruke (arm’s-length) i osnivanje institucija umetničkog saveta (Arts Council), kao relativno nezavisne stručne institucije koja operativno sprovodi kulturnu politiku. Takvo sistemsko rešenje obezbeđuje visok stepen autonomije kulturne produkcije.

Umesto takvog rešenja nastavljeno je putem očuvanja državne kulture! Ako ministar, ili gradski sekretar, odluče da se određeni broj „državnih službenika“ u kulturi otpusti, oni moraju da odu, ako ne – ostaće. Gde su tu jasno postavljena i profesionalno potvrđena sistemska rešenja za sve zaposlene. Šta je sa autonomijom kreativnog stvaralaštva u odnosu na dnevnu politiku?

S druge strane, poslednji veliki šou Ateljea 212 je primer odnosa zaposlenih u ustanovama kulture prema administraciji. Kada su bili hvaljeni i maženi povodom vlasti mile predstave „Kosa“, tada je sve bilo divno, sjajno i glamurozno. Kada je ta ista administracija, samo nekoliko nedelja kasnije, zahtevala disciplinu od „državnih službenika“ u sprovođenju njenih odluka, na šta ima zakonsko pravo, tada ne valja.

Ne može se danas jedno, sutra drugo, možda se i može, ali odgovorni ljudi znaju da se tako ništa ne rešava.

Autor je direktor Balkankult fondacije