Putinov hibridni rat protiv Evrope

P { margin-bottom: 0.21cm; }Današnja Rusija (kao pravonaslednica Sovjetskog Saveza) i njene bezbednosne snage (pravonaslednici KGB-a) uspešno su završili tri od četiri etape uništavanja u Ukrajini. Oni se nalaze takođe na drugoj etapi hibridnog rata protiv Evrope, kao i na etapi prelaska od demoralizacije ka destabilizaciji na Balkanu, posebno u Srbiji.

Ako pričamo o tipičnim metodama hibridnog rata, tu su, na primer: mešanje istine i laži, falsifikovanje istorije, podrška korupciji na svim nivoima, političko i ekonomsko potcenjivanje, finansiranje ekstremnih levičarskih i desničarskih političkih pokreta, formiranje nepostojećih realnosti.

Oblasti primene hibridnog rata uključuju istoriju i religiju, kulturu i jezik, radne odnose, medije, ekonomske aktivnosti, politički život, vojne, policijske i bezbednosne snage.

Ključni cilj takve destruktivne aktivnosti jeste formiranje masovnog antagonizma, haosa i polarizovanog društva nezavisno od teme ili oblasti života. Radi se uz pomoć govora mržnje i promovisanja netolerancije, širenja iracionalnog straha i osećaja nezaštićenosti, igranje na idejama patriotizma ili ideji žrtve, zbunjivanje naroda do te mere da on više ne može da se opredeli gde je tu laž a gde je istina. Bitan faktor u ovoj igri je, nažalost, kratko sećanje naroda, čime je lako manipulisati.

Evo kako je to bilo u Ukrajini:

Kad je Putin došao na vlast, on je odlučio da vrati Ukrajinu u zonu uticaja Rusije, pošto su Rusiji više nego potrebni ljudski i prirodni resursi radi opstanka ove imperije. Uništavanje je išlo lako, pošto su Ukrajinci stradali od postsovjetskog sindroma. Kremlj je održavao mit o „dva slovenska bratska naroda“ (istorija); podržavao je moskovski patrijarhat kao „jedinu pravu crkvu“ u Ukrajini (religija); prikazivao je ukrajinski jezik kao dijalekat ruskog (jezik); napunio je ukrajinsko tržište medijima, radio i televizijskim programima na ruskom jeziku ili ruskog vlasništva (mediji i kultura); kupio je ukrajinske fabrike, banke i čitavu industriju, i promovisao korupciju u energetskoj oblasti (ekonomija); finansirao je ekstremne levičarske i desničarske političke stranke, NVO (politički život); uveo svoje agente u vojsku, bezbednosne i policijske snage zahvaljujući sistemu koji je tamo ostao još iz sovjetskih vremena (bezbednost). Zatim, sve ukrajinske vlade su od strane Moskve proglašene za korumpirane, nesposobne, prozapadne i antiruske, a samim tim i „fašističke“, dok su Putinovu vladu Ukrajinci doživljavali pozitivno zbog većih plata i većih penzija, što je bilo moguće zahvaljujući ogromnim prihodima od prodaje gasa i nafte. Tako se završila etapa demoralizacije u Ukrajini.

Godine 2013, kada je postalo očigledno da je bivši predsednik Ukrajine V. Janukovič bio spreman da potpiše Sporazum o asocijaciji između Ukrajine i Evropske unije, Kremlj je počeo etapu destabilizacije situacije, koja je brzo prešla u krizu. Aneksija Krima i oružani sukobi na Donbasu nisu bili spontani, nego jasno pripremljeni akti agresije. Ovog puta hibridni rat je po prvi put uključio i snažnu vojnu komponentu: regularnu rusku vojsku. Na Krimu je Rusija uspela da završi pun ciklus uništavanja: „normalizacija“ na poluostrvu je predstavljala polako smanjivanje etape krize i uvođenje ruskih institucija uz snažnu podršku vojnika i oružja. Na istoku Ukrajine četvrta etapa ruske politike nije uspela: imamo rat koji traje, ništa od „normalizacije“. Zato što je cilj Moskve na Donbasu potpuno drugačiji: očuvanje stalnog krvoprolića na teritoriji Ukrajine kako bi bila sprečena da sprovodi reforme za ulazak u EU.

Kako se to dešava u Evropi?

Metode i oblasti primene ruskog hibridnog rata protiv Evrope umnogome su slični sa onima za Ukrajinu, samo sa naglaskom na antagonistički prelazak sa radikalnog levog i desnog ugla (nema veze u kojoj je to oblasti), zavisnost od energenata, političku i ekonomsku korupciju (na primer, Šreder, Berluskoni, Le Pen) i uticaj na medije (Raša Tudej, Sputnik, lokalne medije sa ruskim finansiranjem). Zanimljiva je metoda informacionog uništavanja, u kojoj su pomenuti ruski mediji lagali Zapadnom kontinentu o događajima u Ukrajini, Gruziji ili Siriji (lako je verovati njima pošto su te teritorije daleko i ljudi prosto ne dobijaju proverenu informaciju); ali sada, naprotiv, ovi mediji pokušavaju da šire fejk saopštenja radi diskreditiranja evropske vlade (kao što su na primer fejk priče o silovanoj ruskoj devojci u Nemačkoj ili ukrajinskim „nacistima“ koji prete Holandiji). Kao novi instrument koristilo se pitanje migranata koje je usmereno na pojačanje političkih tenzija i formiranje unutrašnjih oružanih sukoba između lokalnog stanovništva i migranata. Taj instrument se koristi istovremeno sa izveštajima o tome da je navodno Zapad kriv za migrante, što je samo delimično istina. Treba da se podsetimo i da su ratovi u Avganistanu, Iraku, Libiji i Siriji trajali dugi niz godina, ali naglo povećan broj migranata se desio samo prethodne godine, kada je Rusija počela da bombarduje Siriju, i da su većina tih migranata mladi agresivni momci.

I poslednji instrument koji je koristila Rusija u hibridnom ratu protiv Evrope jeste terorizam. Naravno da je teško dokazati sa stopostotnom sigurnošću da su teroristički napadi u Francuskoj i Belgiji planirani u Moskvi, posebno kad imate tu muslimanske ekstremiste kao počinioce zločina. Međutim, treba da se podsetimo na par stvari: Sovjetski Savez i njegove bezbednosne snage su finansirale i naoružavale ekstremističke grupe širom sveta, uključujući i Bliski istok, i te stare konekcije i veze i metode se nisu promenile. Neki od rukovodilaca Al kaide su trenirani na teritoriji Ruske Federacije. Postoji oko 3.500 Rusa koji sa bore na strani ISIS, a današnji Kremlj je reagovao na događaje u Briselu tako što je širio dvosmislene izjave kako će još više biti terorističkih napada ako Zapad ne bude sarađivao sa Rusijom (zvuči više kao pretnja). Glavni cilj Putina u hibridnom ratu protiv Evrope je ne da okupira njenu teritoriju (mada ne bi bilo loše), nego da formira jednu antagonističku, slabu, nestabilnu, korumpiranu Evropu, tako što će pomagati ekstremnim strankama da dođu na vlast uz legitimni izborni proces. Želi Evropu sa kojom bi bilo mnogo lakše pričati o razdvajanju zona uticaja na kontinentu. Što više haosa, to je bolje za Kremlj.

SUTRA: Scenario za Balkan

Autor je ambasador Ukrajine u Republici Srbiji