Mučno i za gledanje i za slušanje

Svima koji su osporavali uspehe naše vaterpolo reprezentacije, koji su zaista impresivni (osvojili su, između ostalog, šest olimpijskih zlata, pet puta su bili svetski a osam puta evropski prvaci) u subotu je izbijen glavni argument – ko još igra vaterpolo.

Naime, svojevremeno je legendarni fudbalski trener Miljan Miljanić, kada je hteo da „brani“ neuspeh reprezentacije, govorio „svi danas igraju fudbal“, a posle meča sa Holanđanima i naš selektor Uroš Stevanović može da kaže da „danas svi igraju vaterpolo“ što i jeste tačno. Kao što je i tačno da svi napreduju, samo mi stagniramo.

Plašim se da je zlato osvojeno u Parizu ujedno i „labudova pesma“ naših vaterpolista. Skoro polovina igrača je zašla u četvrtu deceniju života, a mladih koji će ih naslediti ne vidim u bazenima (kojih je takođe sve manje). U zemlji u kojoj se voljom jednog čoveka (Aleksandra Vučića) praktično uništi jedan klub (Partizan), u zemlji u kojoj se voljom jednog čoveka (Aleksandra Šapića) pokušava uništiti karijera najboljeg vaterpoliste sveta Dušana Mandića, dobro je da je vaterpolo i opstao.

Posle više od četiri godine ruski nacionalni timovi i klubovi će se vratiti na međunarodnu scenu, nakon odluke Svetske vodene federacije (World Aquatics). Rusi su, svojevremeno bili velesila u vaterpolu i nameravaju da se vrate na stare staze.

Na taj put predvodiće ih Filip Filipović. Svojevremeno najbolji vaterpolista sveta, dvostruki olimpijski šampion i legendarna ličnost u ovom sportu, biće strateški vođa celog projekta, koji obuhvata rad sa svim starosnim kategorijama (od najmlađih do seniorskih). Za Filipovića nije bilo mesta u srpskom vaterpolu. Možda i zbog toga što se u Srbiji ništa (pa ni u vaterpolu) ne radi planski već kako gazda kaže.

U ponedeljak naši vaterpolisti igraju protiv Španije, aktuelnih svetskih i evropskih prvaka. Teži rival za „vađenje“ posle neuspeha protiv Holandije nije se mogao ni zamisliti. Da bi ostvarili preko potrebnu pobedu Dušanu Mandiću će morati da se pridruži još neko od saigrača, u suprotnom… Biće mučno ih gledati.

Još mučnije će biti nama koji ih gledamo na Javnom servisu i moramo da slušamo komentatora. Prošlog ponedeljka pisao sam o tome kako novinarstvo polako izumire.

Posle slušanja komentatora RTS-a tokom prenosa utakmice Srbija – Holandija u to sam se i definitvno uverio. Istina je da sportska redakcija RTS-a godinama kuburi sa vrhunskim komentatorima, a o novinarima koji su ako ne vrhunski, a onda makar dobri poznavaoci „malih sportova“ i da ne govorim. Zapravo, osim pokojnog Duška Koraća (odbojka) i „oteranog“ Nebojše Viškovića (tenis), ne mogu da se setim nijednog imena.

Istina, ne mogu da se setim ni da sam slušao komentatora koji ne zna pravila igre sporta koji prenosi. Na početku prenosa upoznao nas je novinar da su neka pravila promenjena (smanjen teren, smanjeno trajanje napada…), međutim neka pravila važe godinama unazad.

Jedno od njih je i da se gol priznaje samo ako je lopta prešla (zamišljenu) gol liniju (za razliku od košarke ne važi pravilo kada je lopta napustila ruku), takođe nema nerešenog rezultata, odmah se izvode peterci i pobednik osvaja DVA boda, a poraženi JEDAN.

Nezvanično sam saznao da će isti komentator prenositi i utakmice sa Evropskog prvenstva u rukometu koje počinje 15. januara. Mučenje se nastavlja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.