Šta znače Divci i Gornji Vakuf

Istorijska je činjenica, na primer, da pukovnik Mihailović aprila 1941, posle kapitulacije jugoslovenske vojske, odbija da se preda Nemcima i odlazi na Ravnu goru. S kojom namerom? Pa, čini se, prilično izvesno, da bi organizovao neki otpor fašističkom okupatoru. Zemlja je bila porobljena i prema okupatoru je trebalo pokušati pružiti neki otpor. Ubrzo posle toga, Nemci će oblepiti Srbiju plakatima gde za glavu Mihailovića nude 100.000 maraka u zlatu. I to je istorijska činjenica. Nemci su Mihailovića smatrali odmetnikom koji radi prema uputstvima Engleza. Ubrzo će postati ministar vojni u izbegličkoj vladi u Londonu. I sada nastaje logično pitanje: Koje su zapravo bile Mihailovićeve prave namere kad je otišao na Ravnu goru? Nemci kažu da je to učinio da bi im pružao otpor, i to po direktivama Engleza. Zato su krajem 1941. organizovali pravu poteru protiv njega kojoj je jedva izmakao. Ali sada dolazi jedno veoma ozbiljno pitanje koje se mora razjasniti. A to su Divci.

Istorijska je činjenica da se Draža Mihailović sastao s Nemcima 11. oktobra 1941. u Divcima i jasno im izložio da cilj njegovog vojnog angažovanja nisu Nemci već partizani. I tu, u prvi mah, sve izgleda jasno. Pa ipak, čini se da nije baš tako.

Šta onda znače Divci? Okrenimo se opet istorijskim činjenicama. Mihailović pokreće otpor protiv okupatora sa Ravne gore maja 1941. godine. Drugog pokreta otpora u Jugoslaviji, u tom času, nije bilo. Tito je tada (30. marta 1941) svoj antifašistički angažman izrazio na sledeći način: „Narodima Jugoslavije prijeti opasnost, s jedne strane, od kapitulantskih i izdajničkih elemenata, koji će i dalje pokušavati da pomoću osovinskih sila razbiju otporne snage naroda i oslabe zemlju, a s druge strane, od razularenih engleskih ratnih huškača i velikosrpskih šovinista, koji svojim provokacijama guraju zemlju u ratni pokolj…“ Dakle, reč je o „engleskim ratnim huškačima“ i „velikosrpskim šovinistima“. To je najveća opasnost za zemlju koju će nemački fašisti brutalno pregaziti nekoliko dana kasnije. I to je, takođe, istorijska činjenica.

Međutim, rekli smo da je istorijska činjenica i da Mihailović u oktobru 1941. nudi saradnju Nemcima. To je u prvi mah teško razumljivo, ali je istinito. No sve postaje jasnije kada se uzme u obzir da su se u međuvremenu u Jugoslaviji pojavili i partizani.

Naime, 22. juna 1941. Nemci napadaju SSSR, uprkos sporazumu koji je Staljin zaključio s Hitlerom avgusta 1939. KPJ tek tada poziva narode Jugoslavije na otpor okupatoru. Nije to učinio kada je nemački okupator ušao u našu zemlju. Sada poziva na otpor. Zašto? Očigledno čini to da bi pomogao odbranu prve zemlje socijalizma, ali i da bi, u tim okolnostima osvojio vlast u okupiranoj Jugoslaviji i sproveo u Jugoslaviji socijalističku revoluciju.

To u pokretu Mihailovića izaziva logičnu reakciju: pobedu nad Nemcima mogu izvojevati i sami saveznici, a njegov osnovni zadatak postaje sada da spreči da se u Jugoslaviji instalira komunistički sistem. U skladu s tim, u prvi plan se stavlja borba protiv onih koji žele da sprovedu socijalističku revoluciju, a borba protiv okupatora se relativizuje do te mere da se ne isključuju i neki oblici saradnje sa okupatorom ako to doprinosi prvenstvenom cilju – pobedi nad onima koji žele nasilno da promene društveni poredak. I takve saradnje, u nekoj meri, nesumnjivo je i bilo.

I partizanski ustanak protiv okupatora traži određena pojašnjenja. Najpre, postavlja se pitanje zašto komunisti već posle aprilske okupacije nisu pozvali narod na ustanak. Zemlja je porobljena, Mihailović je na Ravnoj gori, a Tito se šeta po Zagrebu. Neki hrvatski partijski funkcioneri – konkretno Hebrang i Bakarić – nastoje i da se sporazumeju sa Pavelićem o stvaranju KP NDH. I onda postaje sasvim jasan i odgovor na napred postavljeno pitanje: Komuniste je u aprilu 1941. obavezivao sporazum Staljina sa fašističkom Nemačkom iz avgusta 1939. Taj sporazum je omogućio Hitleru da uopšte i započne rat. Tek kad su Nemci 22. juna 1941. napali SSSR i jugoslovenski komunisti će zaključiti da je vreme za borbu sa nemačkim okupatorom. Tito tek tada izjavljuje: „Kucnuo je sudbonosni trenutak. Započela je odsudna bitka protiv najvećih neprijatelja radničke klase, bitka koju su fašistički zločinci sami zametnuli mučkim napadom na Sovjetski Savez…“ Zar mu mučki napad na našu zemlju nije izgledao kao „sudbonosni trenutak“?

Od 7. jula 1941. postoje, dakle, dva pokreta otpora u našoj zemlji, četnici i partizani. U prvoj fazi oni i sarađuju u relativno aktivnoj borbi protiv okupatora. Ubrzo, međutim, uviđaju da im se osnovni ciljevi bitno razlikuju. Mihailović smatra da je prvenstveni cilj pokreta da se pobedi protivnik u građanskom ratu, a da se prema okupatoru otpor relativizuje i svede na oblike kojim su se uglavnom služili i drugi evropski pokreti otpora. Partizanski pokret morao je da se bori protiv Jugoslovenske vojske u otadžbini da bi odneo pobedu u građanskom ratu i ostvario socijalističku revoluciju. Nije mogao ni da relativizuje borbu protiv okupatora jer je nju, u maksimalnom obimu, tražila odbrana Sovjetskog Saveza.

Ipak, u jednom izuzetno kritičnom trenutku i partizanski pokret je sasvim određeno ispoljio spremnost i za saradnju s okupatorom. Bilo je to u tzv. martovskim pregovorima 1943, kad su partizani Nemcima jasno stavili do znanja da „u datoj situaciji ne postoji nikakav razlog da nemački Vermaht vodi ratna dejstva protiv NOVJ s obzirom na situaciju, protivnika i interese jedne i druge strane. Prema tome, bilo bi u obostranom interesu ako bi neprijateljstva bila obustavljena… NOVJ smatra četnike glavnim neprijateljima“ i da su spremni – priznao nam je to svojevremeno sam Đilas – ukoliko se Britanci iskrcaju na jadransku obalu, da se – svakako, zajedno s okupatorskim trupama – tuku protiv Britanaca. To je istorijska činjenica i o tome postoji validan dokument. Potpisali su ga u Gornjem Vakufu Milovan Đilas, Koča Popović i Vladimir Velebit.

Ovakva ponuda partizana Nemcima je pokazivala da oslobođenje nije bio prvenstveni, a posebno ne isključivi cilj partizanskog pokreta. Taj cilj je bio uvođenje komunističkog režima.

I kod jednog i kod drugog pokreta, iako po osnovnoj orijentaciji antifašističkih, sticajem vrlo značajnih i izrazito političkih okolnosti, antifašizam prestaje da bude osnovni pokretački motiv borbe, već je od osnovnog značaja postala borba za komunizam odnosno borba protiv komunizma.

I, eto zbog čega je Mihailović potpisao ponudu za saradnju sa Nemcima u Divcima, a Đilas, Popović i Velebit u Gornjem Vakufu.

Milivoj Drašković, diplomirani pravnik i penzioner iz Beograda