Zamke nezameranja

Aleksej Kišjuhas Manje je poznato da je veliki sociolog Maks Veber krajem života imao značajnu političku karijeru. Bio je član nemačke delegacije na Versajskoj mirovnoj konferenciji, kao i lider nove liberalne demokratske partije u posleratnoj Nemačkoj. U jednom čuvenom tekstu napisao je i sledeće briljantne rečenice: „Politika je mukotrpno i dugotrajno bušenje dasaka od tvrdog drveta. Za to su u isto vreme potrebni i strast i sposobnost procene. Ukupno istorijsko iskustvo potvrđuje sledeću istinu: nikada ne bismo mogli dosegnuti moguće da prvo nismo stalno pokušavali dosegnuti nemoguće. Da bi to ostvario, političar mora biti lider, ali i heroj u trezvenom smislu te reči. (…) Za politiku je pozvan samo onaj ko je siguran da neće propasti ako je svet, sa njegove tačke gledišta, isuviše glup ili prost da bi zaslužio ono što mu se nudi. Samo onaj ko tad ume reći ‘uprkos tome!’ ima vokaciju političara.“
Ovaj poduži uvod ima(o je) da posluži kao šlagvort za razmišljanje o politici Borisa Tadića. Jer, gde je novi/stari predsednik Tadić beše pitanje na usnama dva i kusur miliona februarskih glasača. Nije reč o periodičnom oglašavanju kroz opskurne i zamračene video radove koji, uprkos pokretnoj slici, nisu daleko od otuđenosti premijerovih pismenih oglasa. Stvar je u odsustvu političke akcije recentnog izbornog pobednika kao i, podsetimo – a ovo je podsećanje ključno – većine u Vladi Srbije.
Tadić i tadićevci moraće da počnu koristiti poverenje velikog broja nedavnih glasača koji su svoje olovke oštrili upravo da se devedesete ne bi vratile kao što se vraćaju. Šta da glasač u kampanji, razborito uplašen izolacijom i siromaštvom, kaže na vesti o zatvaranju odeljenja za vize na neodređeno? O razbijenim izlozima nekad željno očekivanih stranih kompanija? O paljenju nekad ponosito nošenih inostranih zastava? O oživljavanju snova o savezu s Rusijom? O reči „reforma“ koja je nestala iz političkog vokabulara? O izolaciji koja nanovo dolazi s ove strane šengenskih barikada? Nije dovoljno izvoditi legalističke veleslalome ili vratolomije u pogledu predloženih antievropskih rezolucija u Skupštini. Umesto izgovora, potrebno je nazvati ih pravim imenom. Niti je dovoljno Mlađanu Dinkiću prepustiti ulogu glasnika, odnosno donosioca (nekom lepih nekom ružnih) vesti o „parapsihopatologiji“ stanja u društvu.
Glasači su svesni političke servilnosti Demokratske stranke. O ovome najbolje svedoči navijačko skandiranje o političkom suicidu Koštunice (nekad rezervisano za Miloševića) u noći proslave pobede Borisa Tadića. U prošlim izbornim noćima rezervisano za LDP, ovo se skandiranje preselilo pod terazijski prozor DS. Iščitavajući Tadićevu romansiranu autobiografiju, Biljana Srbljanović sjajno je markirala samopriznatu sklonost i da se bude štreberom i da se bude lošim momkom sa Dorćola. Politika nezameranja nerazumnom i opasnom, zbog želje za popularnošću, nedvosmisleno proizvodi kontinuirana i sve drastičnija skretanja udesno na temeljnim društvenim raskrsnicama Srbije.
U jednoj TV-emisiji u već zaboravljeno predizborje, Boris Tadić je na spočitavanje da biva previše popustljivim izrekao da je politika stranke i njegova lična – politika centra. Te pomiritelja, ujedinitelja, i sličnog paternalističkog dobrozvučja. Ovaj iznenadni centrizam svedoči o nekoliko stvari. Prvo, o golemoj neobaveštenosti (ili obaveštenosti o pripremi promene kursa?), pošto je DS članica Socijalističke internacionale. I drugo, još značajnije, opako podseća na predsednički program kandidata Dragana Maršićanina. Beše to „u centar, Srbijo!“ ili kako već. Osim ako Tadiću nije interes ambasadorovanje i vaterpolo rekreacija u Ženevskom jezeru, ova politika današnjoj Srbiji ne donosi mnogo koristi. DSS je ukapirala da centrizam u zaoštrenim okolnostima ne prolazi dobro i otvoreno se svrstala. Na svrstavanje DS čekaju svi.