Jedna od najvećih mana srpskog osnovnog i srednjeg obrazovanja je centralizovani sistem upravljanja. Taj sistem je nasleđen iz prošlih vremena i dobro je došao svim prosvetnim vlastima unazad 15 godina, koje uporno ne žele da ga menjaju kako bi bukvalno vladale školama, a ne uravljale.
Kičmu takvog centralizovanog sistema čine direktori škola, a „najbolji“ su oni u drugom, trećem i četvrtom mandatu, jer da nisu slušali i sprovodili naredbe Ministarstva prosvete, školskih uprava, lokalnih moćnika i inspekcija, ne bi se toliko ni zadržali na tom mestu.
Stoga i ne čudi što su prosvetne vlasti odbile predlog svih sindikata prosvete da se u predstojećim izmenama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja direktorima ograniči izbor na dva uzastopna mandata, bez valjane argumentacije. Dovoljno je samo navesti „argument“ ministra Verbića, koji je nedavno sindikatima rekao „da ima i dobrih direktora, pa bi to bilo nepravedno prema njima“.
Ovde se ne radi o pravdi i nepravdi, već o razbijanju korumpirane partokratske čaure u koju je zarobljeno srpsko obrazovanje i o viziji obrazovnog sistema u kome bi škole vodili prvi među jednakima, a ne „moćni“ direktori, kojima je najpreče da se dodvore vlastima, da prikupljaju glasove za sebe, da svađaju kolege i sindikate, da upisuju koga hoće i zapošljavaju koga hoće, da skrivaju manjkove i viškove zaposlenih, nego sam obrazovni proces.
Na kraju, treba napomenuti da školske ustanove nisu javna preduzeća, u šta su ih bukvalno pretvorile prosvetne vlasti. Njih treba da vode pedagozi pre svega, a ne „partijske ličnosti“ (?!?) i menadžeri „sa licencom“, koji u direktorskoj fotelji sebe vide u nekoj svojoj ličnoj karijeri, nevezanoj za proces nastave.
Miodrag Sokić, predsednik Foruma beogradskih gimnazija
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
