"Kviskoteka"

Nove verzije su i na nekim ovdašnjim televizijama kratko prikazivane, ali nije to to. „Kviskoteka“ je bila toliko popularna da mnogi dan-danas Predraga Markovića, aktuelnog potpredsednika SPS prepoznaju kao pobednika tog takmičenja. Može da menja stranke, daje tupave izjave, drži istorijska predavanja, piše knjige, ali on je bio i ostao prepoznatljiv kao pobednik „Kviskoteke“ za sezonu 1989-90. Pred ratove i raspad. Osvojio je 148 poena u finalu, a u toj sezoni obarao je rekorde u broju bodova (191 i 204).

„Kviskoteka“ se sastojala od šest igara. Meni su asocijacija i igra detekcije bile najdraže. Asocijacija je opstala i postoji u mnogim kvizovima, pa i najpopularnijoj „Slagalici“. Igra detekcije se, čini mi se, izgubila. Sastojala se u tome da takmičari, postavljanjem pitanja, pogode ko je tajanstvena ličnost-osoba A, B ili C. Sednu tako tri plavuše, doterane, sređene, nasmejane i pročitaju ceduljicu na kojoj piše, na primer -„Ja sam Kolinda Grabar Kitarović, predsjednica Republike Hrvatske“. Jedna od njih jeste, druga je možda domaćica i ljubiteljka Marka Perkovića Tompsona, a treća glumica koja pokušava da se probije u surovom svetu filmske industrije. Drugi primer – „Ja sam Aleksandar Vučić, bivši i budući premijer Vlade Republike Srbije“. Jedan jeste, drugi je možda nezaposleni diplomirani pravnik, koji radi kao bagerista i sluša Baju Malog Knindžu, a treći uspešan somelijer i vlasnik podruma vina.

Znamo ko su Kolinda Grabar Kitarović i Aleksandar Vučić, a njihov susret u ponedeljak bio je odlično osmišljen. Bilo je pravo uživanje gledati njihov susret na mostu, Vučića sa buketom cveća (beogradska škola šarma), posetu Dalju i Tavankutu. Izjave na mestu. Ohrabrujuće. Odnosi Zagreba i Beograda značajni su ne samo za dve zemlje već i ostatak bivše Jugoslavije. Bez obzira na traumatičnu prošlost, dve zemlje i dva naroda moraju da sarađuju i nauče da žive jedni pored drugih. U miru. Susret predsednice Hrvatske i mandatara za sastav Vlade Srbije ima pre svega simbolički značaj, ali možda bude i konkretne koristi. Koliko smo, međutim, imali važnih simboličnih susreta raznih političkih predstavnika nekada bratskih, onda zaraćenih jugoslovenskih naroda? Boris Tadić i Ivo Josipović, malo-malo pa su sretali, družili, potpisivali deklaracije, apelovali. Onda bi se, za tren, dve strane žestoko posvađale. I krenulo bi – četnici, ustaše…

Sećate li se carinskog rata Hrvatske i Srbije? Verbalnog prepucavanja Aleksandra Vučića i tadašnjeg hrvatskog premijera Zorana Milanovića? Vulinovih svađa sa svim i svakim u „lijepoj njihovoj“? Hrvatske blokade Srbije? Ima li garancija da nam se to neće ponoviti? Pogotovo što potpisano nikoga ne obavezuje. Kao predsednica, Grabar Kitarović nema velikih nadležnosti u vođenju spoljne politike, a Vučić je ipak mandatar. I budući premijer. Ali, prevremeni izbori u Hrvatskoj su u septembru. „Javlja“ mi se da će Milanovićev SDP dobro proći. Bolje bi bilo da Vučić, nakon prošlih, nije onako brzo čestitao Karamarku.

Bili su ovo uspešni spoljnopolitički dani za Srbiju. Najpre izuzetno važna poseta kineskog predsednika, onda Vučićev susret sa hrvatskom predsednicom. Odlično. Kina je svetska sila, ali dobri komšijski odnosi zlata vrede. Poslednja, šesta igra „Kviskoteke“- pitanja i odgovori nekada je i presuđivala pobednika. U ovom slučaju pitanje bi moglo da glasi – Koliko će ljubav Zagreba i Beograda trajati? Videćemo.