Nema pravde dok se žrtve ne ujedine

Presuda nas je ostavila frustrirane, povrijeđene i ponižene – kaže Reiha Avdić iz Tuzle, koju su „šešeljevci“, kako su se „sami predstavljali“, a koji su nosili crne zastave sa nacrtanom lobanjom, proterali 1992. s porodicom iz Bratunca u Srebrenicu. Kako objašnjava, Šešelj je tada javno govorio da sve oblasti do Drine trebaju biti očišćene od muslimana, ali je najgore, kako kaže, „to što smo mi vjerovali da će nas JNA sačuvati“.

Reiha Avdić je u ratu izgubila mnogo članova porodice, a o nasilju i zločinima koje je proživela svedočila je u okviru Ženskog suda – neinstitucionalnog političkog prostora koji povezuje žene žrtve rata pružajući im emocionalnu podršku i ohrabrujući ih da progovore o svojim iskustvima.

Suvada Selimović iz Đulića u okolini Zvornika, koja je takođe svedokinja Ženskog suda, ispričala je kako su „šešeljevci“ i „arkanovci“ 6. aprila 1992. zauzeli područje Zvornika i kompletno ga očistili od muslimana.

– Tada sam bila sa troje male djece. Žene i djecu su stavili u kamione s ciradom, a muškarce u druge kamione i nekud ih odveli. Bili smo sakriveni po selima, do 1. juna 1992. nismo smjeli izaći nikud, niti smo znali šta se događa. Ko god je otišao do Zvornika taj se nije vratio – kaže Suvada.

Kako je potom saznala, muškarci koji su odvedeni u Karakaj, tamo su i ubijeni.

– Izgubila sam 20 članova porodice. Tek poslije 16 godina pronašla sam posmrtne ostatke svog supruga, ostale još uvijek nisam – navodi Suvada Selimović.

Suđenje Karadžiću je pratila i, kako kaže, očekivala je doživotnu kaznu.

– Ako on kaže da nije te zločine naredio, zašto ih nije spriječio? Masovna ubistva su se potom ponavljala, pa su prikrivali tragove, što znači da je to sve bilo organizovano – smatra Selimović, a povodom presude Šešelju ogorčeno kaže da nema komentar i da je izgubila poverenje u Haški sud, koji je postao „neodgovoran“.

Jelena Baketa iz Lovasa kod Vukovara govori za naš list da je početkom rata u Hrvatskoj čula da su Šešelj ili Kapetan Dragan postavili minsko polje u Lovasu.

– Dok sam ja bila u Lovasu, moj sin je bio u vukovarskoj bolnici. Kada je Vukovar pao u novembru 1991, iz bolnice su ih odvezli autobusima i otad više ništa ne znam o njemu – kaže Baketa i dodaje da čak ni od onih ljudi koji su tada bili u Vukovaru i koji su je znali nije uspela da dobije nikakvu informaciju o svom sinu Goranu.

Ženski sudovi nastaju unutar civilnog društva i društvenih organizacija kao alternativa institucionalnom pravnom sistemu, koji uglavnom ne zadovoljava pravdu, politički je instruisan i ne sankcioniše adekvatno nasilje nad ženama. Ovi sudovi imaju za cilj da stvore drugačije koncepte pravde i mira, da podstaknu žene da progovore o svojim iskustvima i učine ih vidljivim te tako utiču na prakse pravnih institucija.

Značaj ženskog suda na prostoru bivše Jugoslavije ogleda se i u tome što okuplja žrtve iz celog regiona. Kako kaže Suvada Selimović, „dok se žrtve ne ujedine, nema pravde“, dodajući da ne bi znala šta se dešavalo u Srbiji da nije slušala žene iz Srbije. Stoga je doprinos ženskog suda pomirenju i toleranciji u regionu nesaglediv. „Ženski sud znači mnogo i drago mi je što se održao, jer će zahvaljujući njemu ostati dokazi o onome što smo prošli“, kaže Reiha Avdić.

Ženski sud – feministički pristup pravdi

Prvi ženski sud organizovan je u Pakistanu 1992. godine. Do sada je organizovano oko četrdeset ženskih sudova u svetu, mahom u Aziji i Africi. „Ženski sud – feministički pristup pravdi“, oformljen za prostor bivše Jugoslavije, prvi je takav sud u Evropi. Inicijativa o ženskom sudu je potekla od čuvene filozofkinje Žarane Papić, a postoji skoro 15 godina. Okuplja mnogo organizacija iz svih jugoslovenskih republika, poput Pokreta Majke enklave Žepe i Srebrenice, centara za ženske studije, a nositeljke inicijative su Žene u crnom.