Nije slučajno što je 9. maj evropski praznik

Gde ste se zatekli 9. maja 1945. i s kojim osećanjima ste dočekali kraj borbe u koju ste stupili četiri godine ranije?

– Kao član rukovodstva SKOJ u Srbiji, tada sam već bio u Beogradu. Veličanstven je taj osećaj definitivne pobede. Nas mlade nosilo je opšte oduševljenje zbog dolaska slobode, ali i osećanje odgovornosti za ono što predstoji. Shvatali smo da nas čeka obnova razorene zemlje, ali i izgradnja društva mnogo pravednijeg od onog u kome smo odrastali.

A 1941. godine?

– U Nišu sam 27. marta bio učesnik demonstracija. Sledio sam potom direktivu Partije da se javljamo u vojne jedinice a posle sloma države i vojske obavešten sam da se priprema borba, a početkom juna dobio zadatak da se angažujem na prikupljanju oružja i organizovanju mladih. Osećao sam se fantastično zbog toga što pripadam organizaciji koja se sprema za borbu. Nama mladima odgovarala je akcija a ne dremanje. Sećam se da sam sa jednim starijim komunistom nosio oružje i bombe na Jastrebac gde je formiran Toplički partizanski odred.

Kad ste krenuli u rat, neminovno ste prihvatali i mogućnost pogibije. A da li ste nekad pomišljali da može da „pogine“ i ideja koja vas je povela u borbu?

– Od prvog dana apsolutno sam bio spreman na sve žrtve. Bilo je mnogo teških trenutaka. Više puta gledao sam smrti u oči ali uvek bio uveren da taj pokret mora da pobedi. I nije tačno da se odmah startovalo sa revolucijom, socijalizmom. Povela nas je, pre svega, borba za slobodu a jesmo osećali nepravde društva u kome smo prethodno živeli, želeli smo bolji život… Teško je bilo 1942. prilikom ofanzive na Toplicu. Sećam se sa tugom elitne partizanske Vidojevičke čete. Sve mladići od dvadesetak godina. Opkoljeni od Bugara i četnika borili su se, njih četrdesetak, do poslednjeg metka. Preživele koji su pokušali da se probiju – likvidirali su četnici. Oni su bili opasniji od Bugara jer su poznavali teren… U leto 1944, na jugu Srbije već je formirano pet partizanskih divizija. Partizani opasno ugrožavaju nemačko povlačenje sa juga te nemačka komanda nastoji da partizane „nabaci“ na Kosovo. Nemcima se pridružuju Bugari, ljotićevci, nedićevci a desno krilo polukruga oko partizana drži grupa jurišnih odreda sa oko deset hiljada četnika pod komandom Dragoslava Račića. To su ti novopečeni „antifašisti“ a tada je i najnepismeniji seljak u Toplici znao da Nemci gube rat.

Protiv partizana su se, dakle, rame uz rame sa stranim zavojevačima, konkretno Nemcima i Bugarima, borili i četnici. Danas se uveliko govori o takozvanom pomirenju…

– Još živi učesnici Drugog svetskog rata, u dubokoj su starosti. Po sili bioloških zakona, ta generacija napušta životnu scenu. Već samim tim cinično je i licemerno sada govoriti o pomirenju između ljudi. U proteklih sedam decenija bilo je mnogo prilika pa i stvarnih pomirenja. Dosta četnika „mirilo“ se prelazeći na stranu partizanskog pokreta tokom čitavog rata, a naročito posle poziva kralja Petra II da se stave pod Titovu komandu. I amnestija koju je potpisao Tito za sve koji zločinima nisu okrvavili ruke – svojevrsno je pomirenje. A za one koji su i posle toga ostali na drugoj strani, braneći zajedno sa ustašama, balistima, ljotićevcima i sličnim, nemačku odstupnicu može se postaviti pitanje da li su se pomirili i s kraljem i da li uopšte mogu da se pomire ne samo sa domaćim antifašistima nego i sa pripadnicima antifašističke koalicije bilo koje nacije. Neki politički programi nisu juče mogli da se pomire, ne mogu ni danas, neće moći ni sutra. Zagovornici takozvanog „pomirenja“ četnika i partizana izrugavaju se na račun bratstva i jedinstva kao partizanskog političkog programa i svesno zaboravljaju Moljevićev projekat kao političku osnovu četničkog pokreta Draže Mihailovića u kome se direktno govori o „čišćenju državne teritorije od pripadnika nacionalnih manjina i nenacionalnih elemenata“. Prevedeno na današnji jezik – to je poziv na genocid. Po tom programu, učinjeni su od strane četnika masovni zločini i miriti se sa izvršiocima značilo bi da se breme zločina deli s njima. I ne samo za stare zločine već i za ove nove, za koje se sudi u Hagu, počinjene u skladu sa istim političkim koncepcijama. Sve u svemu, na neke bi mogla da se primeni ona narodna: „Ne laje kuja sela radi…“

Više od četiri posleratne decenije bili ste u samom političkom vrhu Srbije i Jugoslavije. Kako danas posmatrate taj period i šta mislite o aktuelnom odnosu prema tom vremenu?

– Niko objektivan ne može da porekne da je u posleratnom razvitku jedna zaostala nepismena zemlja napravila ogromne pomake u relativno kratkom vremenskom periodu, i to uprkos političkim pritiscima, vojnim pretnjama, ekonomskim blokadama i drugim velikim nevoljama koje su je pratile i posle rata. I nije tu reč samo o industrijalizaciji, elektrifikaciji, privrednom razvoju. Raskid sa staljinizmom, pravo glasa za žene, spuštanje starosne granice u pravu glasa na 18 godina, pravo i mogućnost na rad, masovno školovanje, zdravstvena zaštita, uspon kulturnih institucija – sve su to ogromni demokratski pomaci. To je ustvari razvoj faktičke demokratije.

Uz sve to, činjene su i mnoge greške koje sa današnjom pameti sigurno ne bismo činili. I o svemu tome, bilo dobro ili loše, treba govoriti otvoreno ali objektivno. Kad kažem objektivno, ne mislim samo na elementarnu objektivnost, onu koja priznaje svaku činjenicu bez obzira da li ona ide ili ne ide u prilog njegovog aktuelnog političkog opredeljenja. Podrazumevam i obavezu da svako ko o prošlosti govori ima na umu tadašnje prilike, realne mogućnosti, opšti društveni, ekonomski, politički kontekst tog vremena. Lako je iz sadašnje perspektive „sa dušeka sve duvan pušeći“ pričati šta sve nekad nije bilo dobro. Bitno je pitanje šta bi današnji akteri u tadašnjim okolnostima radili i uradili, a vidimo šta danas rade i ne rade. Eto, na primer, stalno se priča da je sve što je u tom periodu stvoreno – nastalo zahvaljujući kreditima i dugovima. A istovremeno se, da li slučajno, zaboravlja da danas, na primer, i Srbija i Hrvatska pojedinačno, imaju neuporedivo veće dugove prema inostranstvu od čitave Jugoslavije u trenutku njenog raspada. I da nas pritom uveravaju kako je ostvaren veliki uspeh dobijanjem novog kredita da bi se „pokrio“ stari jer nema proizvodnje koja stvara akumulaciju.

Na čelu ste Saveza antifašista Srbije. Kako vidite smisao antifašističkog angažovanja danas kod nas i u svetu?

– Mi koji pamtimo Drugi svetski rat, dobro znamo šta su fašizam i nacizam, kako su nastajali, šta su radili i nameravali. Na nama je da stečena iskustva ponudimo mlađim generacijama i odbranimo istinu o tom vremenu i njegovim akterima od interpretacija koje nisu održive na duže staze ali mogu da unesu zabune i nanesu velike štete. No, to je samo jedna strana medalje. Bitnije je da ukažemo na potencijalna aktuelna izvorišta, pojave i opasnosti neonacizma i neofašizma.

Znamo da su pokreti Musolinija i Hitlera nastali u vreme velike ekonomske krize. Raspirivani su populističkom politikom koja obećava čuda ako se uklone krivci a to je najpre „kukolj u sopstvenim redovima“ (najpre su se na udaru našli levičari i gejovi), pa potom neko drugi, najpre Jevreji pa onda redom. Formirane su SS-formacije kao udarne pesnice izvan državne strukture da bi se u određenom trenutku u nju inkorporirale… I danas smo u vrtlogu svetske krize koja je kod nas produbljena domaćim specifičnostima. Postoji osećaj nacionalne povređenosti posle izgubljenih besmislenih ratova, „zna se“ ko su „krivci“ (oni drugi), postoje paramilitantne formacije pod firmom navijača spremne da „nacionalnu stvar“ preuzmu u svoje ruke ali postoje i oni koji iz potaje njima upravljaju. Ne jednom se, i to drastično, pokazalo da ovi „rodoljubi“ u interesu „otečestva“ bespogovorno izvršavaju naredbe svojih firera… Ako se u svemu tome, ne vide potencijalna žarišta domaćeg neonacizma, grdno se greši…

A gde je tu Savez antifašista Srbije?

– Naše je da kažemo, upozorimo, ne samo da bismo time odbranili svoju savest. Branimo našu sredinu, trajne civilizacijske vrednosti, tekovine antifašističke borbe i pobede u Drugom svetskom ratu, evropske vidike. Jer, nije slučajno što je 9. maj evropski praznik.

Bitno je da se taj naš glas, i zbog Srbije, i zbog dobrih odnosa u regionu, i zbog Evrope, ipak čuje, ma koliko da se prigušuje. Drugo je koliko se taj glas uvažava od strane aktuelne državne politike i čelnika čiji su savetnici mahom revizionisti istorije koji ne vode računa da će i o njima, pre ili kasnije, istorija reći pravu reč kao, uostalom, i o političarima koji bi da budu nosioci dobrih odnosa i stabilnosti u regionu „mireći“ ne četnike i partizane već stare i nove zločince i žrtve… Nije, na primer, dobro što se država drži po strani kada je u pitanju obeležavanje jubilarne – sedamdesete godišnjice ustanka. Ako su Evropa i svet tada sa poštovanjem govorili o antifašističkoj Narodnooslobodilačkoj borbi i Titu koji je na njenom čelu, ako Evropa slavi te datume, nije u redu da se kod nas i tome govori nemušto i da to bude samo briga SUBNOR-a Srbije, Saveza antifašista i Društva za istinu o NOB-u i Jugoslaviji…

Novinarski počeci sa Dobricom Ćosićem

Znamo da je teško pronaći novine koje ne čitate, a u vašoj biografi delić pripada i novinarstvu. Kako je do toga došlo?

– U skojevskom rukovodstvu Srbije, sekretar Pokrajinskog komiteta Dragi Stamenković i ja već ranije smo razmišljali da pokrenemo list, a početkom 1944. stvorile su se mogućnosti da se to i realizuje. Tako je krenuo „Mladi borac“, najpre na šapirografu, pa na tigl-mašini. Priloge smo skupljali sa terena. Ja sam uređivao prva tri broja a već za četvrti, u leto 1944, doveli smo Dobricu Ćosića. Zapazili smo ranije njegov tekst „Vreme kame“ objavljen u „Glasu“ Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Srbije, a ja sam po njega išao na Jastrebac…