I Tužilaštvo za ratne zločine plen političara?

Drecun je rekao da Vekarić nije prošao izbor kroz Skupštinu Srbije, već ga je na stalnu funkciju imenovalo Državno veće tužilaca (DVT).“ (Fonet, 20. XI 2014). Zamenik tužioca Vekarić je odgovorio tvrdnjom da je njegov izbor na dužnost bio regularan i objasnio Drecunovu motivaciju za napad na njega: „Vekarić odgovara da su Drecunove optužbe besmislene i podseća da je on jedan od osumnjičenih u predmetu „mediji“ koje vodi to tužilaštvo (uloga novinara u ratovima na prostoru bivše SFRJ).“ (www.vesti-online.com 22. XI 2014).

Napad Milovana Drecuna se potom nastavlja, sada više vezan ne samo za status zamenika tužioca Bruna Vekarića, već za rad Tužilaštva za ratne zločine. Drecun se retorički pita: „Čije je Tužilaštvo za ratne zločine – srpsko ili američko?“ (Fonet, 25. XI 2014), optužujući više ne samo Vekarića već i Tužilaštvo i tužioca za ratne zločine za saradnju sa raznim funkcionerima SAD, uključujući i novčanu pomoć koju je to tužilaštvo dobijalo. Ta saradnja je u Drecunovoj vizuri, po definiciji, sumnjiva, gotovo špijunaža („On je upitao od kojih organa Tužilaštvo dobija saglasnost da stranim ambasadorima dostavlja izveštaje i da li uopšte znaju za te kontakte.“ – Fonet, 25. XI 2014).

U daljem razvoju, ovu stvar uzimaju u ruke mediji (čitaj: tabloidi), unoseći, pored „špijunskog“ i „koruptivni“ kontekst: „To je, u prvi mah, delovalo kao lični rat, ali je širi kontekst priči dalo otkriće „Naših novina“ da je Ambasada SAD od septembra 2004. do aprila 2007. dala Tužilaštvu u tri tranše 66.800 dolara, od čega je više od polovine potrošeno za odlaske u Hag.“ (www.vesti-online.com 27. XI 2014, citirajući „Naše novine“). Vekariću se, takođe, prebacuje navodni autorski honorar u iznosu od 300.000 dinara, koji se potom ispostavlja kao honorar sa dve nule manje.

Vekarić najpre dobila lične pretnje smrću, a potom se pretnje proširuju na njegovu porodicu, naročito na decu. Saopštenja Tužilaštva za ratne zločine u medijima se koriste kao zamajac ove nedostojne pravosudne spirale, koja poprima obrise šarade.

Vekarićeva opaska o Drecunovoj motivaciji za napad u Drecunovoj obradi kulminira: „U Tužilaštvu osporavaju pravo predsednika Odbora za Kosovo da na sednici traži prisustvo državnih organa, a Tužilaštvo to jeste, da traži odgovore iz okvira njihove nadležnosti. Ja sam mandat dobio od građana, a ne od stranih ambasadora“, podvukao je Drecun i dodao da je to skandal koji predstavlja napad na skupštinu i na njeno Ustavom definisano mesto. (Tanjug, 25. XI 2014).

Šta sve ovo znači – pravno i politički?

O statusu, jer time je počelo. Uz napomenu da je Državno veće tužilaca (DVT), na osnovu važećeg prava, upravo onaj organ koji bira zamenike javnih tužilaca na stalnu dužnost, ostavljam po strani naknadna Drecunova tumačenja intertemporalnog važenja i sukoba brzo, nepromišljeno i često menjanih zakona o izboru javnih tužilaca i njihovih zamenika u Srbiji. Jedan narodni poslanik, kao član zakonodavnog organa, nema ništa (tj. ne bi smeo da ima išta) sa statusom bilo kog tužioca ili zamenika tužioca u ovoj zemlji, jer deo izborne nadležnosti ima Narodna skupština kao celina, kao organ. Ovaj poslanik je, međutim, odlučio da sebi „pribavi“ ovlašćenja državnog organa i da ih podeli sa medijima, a ne na primer sa nadležnim skupštinskim odborom (za pravosuđe).

Ustav Srbije o podeli državnih vlasti, u čl. 4 kazuje da je pravni poredak u Srbiji jedinstven, ali da je politička vlast podeljena na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, pri čemu je odnos između tri grane državne vlasti zasnovan na međusobnoj ravnoteži i kontroli. Sudska vlast je, međutim, nezavisna, tj. nije podložna kontroli ni zakonodavne ni izvršne vlasti. Sudsku vlast vrše sudovi. U jednom delu, ovu vlast sudovi vrše samo uz pomoć javnog tužilaštva – onog koje je nadležno. (Za progon osumnjičenih za ratne zločine je nadležno Tužilaštvo za ratne zločine.) Vladavina prava se ostvaruje, između ostalog, i podelom državnih vlasti (čl. 3 Ustava Srbije). Od svih ustavnih principa koji su namenjeni tome da u Srbiji uspostave vladavinu prava (pored ostalog) zasnovanu i na podeli vlasti, persona dramatis (Drecun) je zapamtio samo reč „kontrola“. Pa bi da kontroliše sve, da li inspirisan aktuelnim političkim kontekstom sveobuhvatne kontrole naše građanske egzistencije, ili osobenim pristupom politici – svejedno je. On koji je započeo prodor prema onoj grani državne vlasti prema kojoj bi (baš zato što je narodni poslanik) morao biti makar uzdržan, reakciju koja mu prebacuje sukob interesa – jer bi mogao biti osumnjičen u jednom od predmeta iz nadležnosti Tužilaštva za ratne zločine – predstavlja kao napad na slobodno vršenje „njegovog“ mandata i štaviše kao napad na samu Narodnu skupštinu. Uz neizostavni prilog – kako je njega „izabrao narod“ i to izbornom sistemu zasnovanom na partijskim listama. Što vodi pitanju – ko je zapravo taj „narod“ koji je izabrao Drecuna. Jer, taj ima ime i prezime i nije nikakav kolektiv, kao što Drecun to pokušava da predstavi.

Kontekst. Stvar je, dobrotom ne samo persone dramatis, već i tabloida sasvim „prirodno“ stavljena u špijunsko-koruptivni kontekst. Međutim, ovde se mora znati ponešto o jednom drugom kontekstu koji bi bio pravno relevantan da je Tužilaštvo za ratne zločine dovelo postupak protiv ratno-huškačkih novinara iz devedesetih do tačke u kojoj neposredno predstoji podizanje optužnice.

Naime, Međunarodni krivični tribunal za Ruandu, po ugledu na Nirnberški sud, u ispitivanje krivične odgovornosti novinara zbog podsticanja na ratne zločine, primenio je kontekstualni pristup. Širenje mržnje, u određenim okolnostima, podobno je da dovede do ratnih zločina, jer prosečan čovek (u ovom slučaju, novinar) može očekivati da neistinito izveštavanje, kao i podsticanje mržnje putem medija, u datim društvenim i političkim okolnostima, može dovesti do izvršenja krivičnih dela čije su žrtve drugi i drugačiji. Dakle, poruke koje se emituju preko medija moraju se posmatrati u određenom vremenu i prostoru, u određenim političkim i društvenim prilikama, da bi se ocenilo da li predstavljaju podsticanje na izvršenje zločina. Posmatrati emitovanu poruku samu po sebi, van određenog prostora, vremena i okolnosti, dakle van konteksta, nije podobno za pravnu ocenu odgovornosti eventualnog podstrekača. Na primer: ako bi danas neka radio- stanica u Monaku pozivala na istrebljenje Nemaca, takva poruka nema i ne može imati mobilizatorski i podstrekački karakter.

Obrazlažući prirodu medija u pitanju, Međunarodni krivični tribunal za Ruandu zauzeo je sledeći stav: „Priroda ovih medija je takva da je podsticanje na ubijanje i druge radnje zločina genocida predstavljalo neposredno bliski uzrok, uz samu dodatnu komunikaciju (između okrivljenih). „Po mišljenju Tribunala, to (dodatna komunikacija optuženih) ne umanjuje pripisivost uzročnog odnosa medijima“. U presudi se, nadalje, kaže: „Emiteri su kolektivno prenosili poruke etničke mržnje i pozivali na nasilje prema Tutsi zajednici. Ovu poruku je čuo ceo svet.“ Tribunal se, dakle, izričito poziva na kontekst u kojem je podstrekavanje vršeno čak i onda kada emitovani tekst „prikriva ciljeve i namere“, a njegov sadržaj je prividno različit od ciljeva koje stvarno proklamuje.

Kontekstualni pristup krivičnoj odgovornosti novinara inaugurisan je u nirnberškom procesu kada je osuđen Julius Štrajher (Streicher), urednik privatnih nacističkih novina Der Stürmer (Jurišnik). Jedan od tužilaca, koji je pred Sud izneo optužnicu protiv Štrajhera, Grifit-Džons (Grifith-Jones), ovako je objasnio svoj kontekstualni pristup krivičnoj odgovornosti ovog novinara: „Može biti da je Štrajher manje direktno umešan u fizičko izvršenje zločina prema Jevrejima nego neki od drugih zaverenika. Ali, ocena je Tužilaštva da njegov zločin nije zbog toga manji od ostalih… Štrajherov zločin se sastoji u tome što je omogućio (istrebljivanje i proganjanje)… Bez Štrajhera i njegove propagande, kalterbruneri, himleri i generali ne bi imali nikog da izvršava njihova naređenja…“

U mnogim pravnim knjigama ovo obrazloženje se toliko često citira da je postalo obrazac novinarske propagandističke odgovornosti. Štrajherov zločin je u tome što je učinio da drugi zločini budu mogući.

Kakve se ovo veze ima sa Srbijom i sa Drecunom? Višestruke.

Najpre, ljudska prava, među njima i pravo na život koje je redovno ugroženo kad su ratni zločini u pitanju, na osnovu čl. 18 st. 3 Ustava Srbije, imaju se tumačiti saglasno međunarodnim standardima, kao i saglasno praksi međunarodnih institucija koje nadziru sprovođenje i zaštitu ljudskih prava. Tribunal za Ruandu, isto kao onaj za bivšu Jugoslaviju osnovale su Ujedinjene nacije i nema sumnje da su sudovi i tužilaštva Srbije ustavno vezani praksom tog suda i praksom UN u tumačenju krivične odgovornosti novinara.

Potom, kontekstualni pristup odgovornosti novinara medija u Srbiji analiziran je u publikaciji „Reči i nedela – pozivanje ili podsticanje na ratne zločine u medijima u Srbiji 1991 – 1992 godine“. Publikacija je dostupna u elektronskoj verziji – na sajtu Tužilaštva za ratne zločine.

Mržnja koja je više od decenije sistematski emitovana iz bivših jugoslovenskih i srpskih medija, kao i posledice te mržnje se prepuštaju zaboravu. Među onima koji su za zaborav egzistencijalno zainteresovani spadaju i ne tako malobrojni novinari i komentatori. U njih spada i persona dramatis ove kvazipravosudne epizode.

Mutljag prošlosti, pored nevladinih organizacija i nešto malo medija, zatalasa među državnim organima povremeno samo Tužilaštvo za ratne zločine. Zato ga treba politički uništiti, zato se na njegovom političkom uništenju vredno radi. Ako treba i povredom principa podele vlasti i vladavine prava – jasnim kršenjem Ustava (kakav je da je). To je cilj, a modus operandi je irelevantan za drecune – osporavati nečiji izbor, stavljati tužioce u špijunsko-koruptivni kontekst, izlagati ljude opasnosti. Taj modus operandi je dobro oproban i, nažalost, imao je uspeha. Zove se širenje mržnje – prema drugim narodima, prema političkim oponentima, prema targetiranim pojedincima. U zavisnosti od okolnosti – sa pozicije vlasti bliskog komentatora ili sa pozicije funkcionera te vlasti. Dok, sa druge strane, pravosuđe ovde niko ne doživljava kao vlast. Jer, vlast koju ono ima je pravna – ostale vlasti su političke. Politika iznad prava – to je država kojom ne vlada pravo, već politička samovolja, sa ili bez šminke formalne parlamentarne demokratije.