Ustavni pogled na Briselski sporazum

Mada je nastao u izobičajenoj bilateralnoj formi, ovaj sporazum je međunarodni ugovor između Evropske unije i Republike Srbije, iako je u njegovom zaključivanju učestvovala i pravno nepostojeća strana – jednostrano proglašena republika Kosovo na teritoriji srpske pokrajine Kosovo i Metohija. Bez obzira na to što je ovaj sporazum 22. aprila 2013. godine prihvatila Vlada, a usvajanjem vladinog izveštaja 26. aprila 2013. godine odobrila Narodna skupština, on nije postao perfektan pravni akt. Pošto menja državnu granicu, taj akt je mogao biti potvrđen samo u postupku predviđenom za promenu Ustava (član 8 stav 2), a tog postupka nije bilo. Zato Briselski sporazum nema snagu izvora prava, pa je samo – politički akt.

Taj politički akt predviđa: 1) da će se statutom lokalnih samouprava republike Kosovo u njenom severnom delu (severna Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok, Leposavić) formirati zajednica srpskih opština, kojoj mogu pristupiti i ostale opštine sa većinskim srpskim stanovništvom; 2) da će se izbori za organe vlasti u toj zajednici sprovesti po zakonima republike Kosovo; 3) da će se sudske vlasti u toj zajednici integrisati u pravni sistem republike Kosovo; 4) da će se policija u toj zajednici integrisati u jedinstvenu policiju republike Kosovo; 5) da će regionalni komandant policije u toj zajednici biti kosovski Srbin, koga će imenovati resorno ministarstvo republike Kosovo. Briselski sporazum nije u skladu sa Ustavom, koji predviđa: da je pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo suverene države Srbije (preambula); da je teritorija Republike Srbije jedinstvena i nedeljiva, a njena granica nepovrediva, uz mogućnost menjanja na način predviđen za promenu Ustava (član 8); da teritorijalna organizacija i lokalna samouprava spada u zakonodavnu nadležnost Republike Srbije (član 97 tačka 3. u vezi sa članom 189 stav 1); da se izbori za organe vlasti na svim nivoima uređuju i sprovode po zakonima Republike Srbije (član 180 stav 3); da osnivanje, organizacija, nadležnost, uređenje i sastav sudova spada u isključivu zakonodavnu nadležnost Republike Srbije (član 180 stav 3); da organizacija policije i komandovanje njenim snagama pripada domenu bezbednosti zemlje, čije je uređenje u isključivoj nadležnosti Republike Srbije (član 97 tačka 4).

Iz rečenog proizlazi da predstavnici države Srbije koji su Briselski sporazum parafirali, prihvatili i odobrili, nisu sledili ustavnu obavezu „da zastupaju i štite državne interese na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima“ (preambula). Time su narušili princip vladavine prava, jer se u postupku zaključivanja Briselskog sporazuma nisu „povinovali Ustavu“ (član 3 stav 2). Dosledna primena ovog principa prvi je uslov u procesu pristupanja Evropskoj uniji. Čudi, međutim, što njoj to ne smeta.

Suočeni sa briselskom devastacijom Ustava, njeni protagonisti utešno obećavaju da nikad neće priznati republiku Kosovo. Ne treba im verovati, jer se tim sporazumom Srbija već odrekla direktnog ili indirektnog blokiranja napretka Kosova na njegovom putu prema Evropskoj uniji, a pošto ono tamo može stići samo kao država, zavet nepriznavanja Kosova može biti shvaćen i kao prepreka Srbije na njenom evropskom putu. Nevolja je što ta prepreka može biti uklonjena samo formalnim priznanjem republike Kosovo. Na osnovu svega može se zaključiti da je neustavnost Briselskog sporazuma vidljiva na prvi pogled. Čudi što taj pogled prema ovom sporazumu nije uputio Ustavni sud Srbije, kome je pre skoro godinu dana upućen predlog za ocenu njegove ustavnosti od strane 25 narodnih poslanika.

Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union