Kada je vikareva sestra preminula, poželela sam njeno mesto. U sveštenikovoj kući bila bih dobro smeštena i rešila mnoge životne probleme.
On sigurno neće ništa pokušavati i moći ću da živim mirno.
Zazirala sam od muškaraca. Nisam podnosila njihove dodire i požudne poglede, kao da me skidaju. Čak ni đavo nije uspeo u tome. Poštovao je moj izbor. U činjenju zla mogla sam da mu pomognem i radi toga nije morao da me razdeviči.
Zahvaljujući jednoj bajalici uspela sam da vikara nagovorim da me primi. Spremala sam mu doručak, ručak i večeru, čistila prašinu s knjiga, održavala njegove odežde i peglala snežnobele stolnjake sa oltara. Bili su kao novi.
Kada mu nije bilo dobro, lečila sam ga čajevima od lipe i matičnjaka i svežim jajima sa dva žumanceta koje sam uzimala iz sena čim bi ih snela crna kokoška kako bi ih popio još tople.
Što se mene tiče, mogla sam tako do kraja života.
Koji ga je đavo spopao da u pola noći uđe u moju sobu.
Stajala sam ispred prozora i gledala u Mesec, obučena samo u njegove zrake.
Zastao je na vratima kao skamenjen. Potom je, netremice gledajući u mene, spustio svećnjak na komodu i žustro skočio prema meni pokušavajući da me zgrabi rukama.
Nije, naravno, mogao da pretpostavi da ću se brzo skloniti u poslednjem trenutku i izbeći njegov zagrljaj: proleteo je kroz otvoren prozor i tresnuo u crkveno dvorište.
„Veštice – Ispovesti i tajne“ Terzila Gato Kanu; izdanje Clio
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
