Nemate vi suzavca koliko Srbija ima suza

 ali ovog podneva kao da mladi knez, mrtvi knez, upire prstom u neku drugu silu, koja je sa svih strana opkolila trg i njega, i naređuje joj da se povuče, pa se Veljko Vujović, pod tim utiskom, iako je polubogalj, kraće i zgrčene leve noge, napadno hramljući, i sav čudno nakrivljen ka ramenu o kome nosi torbicu, zatrčava prema licima-maskama što vire ispod šlemova, pod oružjem, zaleće se prema istim takvim licima na konjima, u oklopnim transporterima, kraj dresiranih pasa što čuče pored nogu svojih vodiča, primiče im se on i nišani, škljoca, nišani, škljoca, usred huke oko kneza, oko konja, kako Srbi kažu, znoj rosi Veljkovo čelo, a i ona zdrava noga kao da se grči od pokliča Bando crvena, bando crvena, pokliča desetina hiljada ljudi, on cilja objektivom lajke ka terasi Pozorišta, da mu ne promaknu ni govornici koji hrabre i razjaruju narod u obruču, iako im je svima strah u glasu, svima, pa i onom koji uzvikuje Tresti, tresti, tresti drvo tiranije, ne zna Veljko ko je on, ne zna ni ko su ostali što se smenjuju za mikrofonom koji krči, on je samo jednom, izbliza, video kolovođu bune, čije ime skandiraju na trgu, svašta se naslušao o tom čoveku, ne oseća prema njemu mržnju svog oca, ali ni posebnu naklonost, pokuša da ga uslika, u objektivu lajke lik mu zamućen, tamna su lica i ostalih govornika, na trgu ključa kao u kazanu, Nećemo rat, uzvikuju mnogi, Idite na ustaše, uzvikuju, Bando, crvena, skandiraju svi, Idemo na Bastilju, na Televiziju Srbije, prolomi se trgom, a Veljko opazi da je mrtvi konjanik, mrtvi srpski knez, stegao zastavu sa rupom tamo gde je bila zvezda petokraka, i pomisli da je on, mrtav, uzviknuo i Hoćemo kralja, pa pozvao svoj narod i da udari na Bastilju, tako je pomislio, slika on kneza sa tom zastavom, i grozd mladića na kneževom konju, oni, a ne knez, komanduju, a Veljku, odjednom, žao zvezde petokrake, pod njom je rođen, pod njom je učio i odrastao, ražali mu se na sebe, na svoj život, na oca Gavra, ali ta žalost ne potraja dugo, jer mu se, iznenada, petokraka prikaza kao hidra što se sprema da zadavi i njega i sve oko kneza, petokraka je na kapama i šlemovima trupa, na čeličnim oklopnim transporterima, na opasačima napadača, petokraka je, čak, i na čelu jednog belog konja, koga Veljko opazi i krenu da to uslika, škljoca u prazno, ispucao je ceo film, brzo uzima aparat nikon, nišani, Nećemo rat, kliče trg, Idemo na Bastilju, i Veljko zausti da podrži taj zov najborbenijih, ali se uplaši, zgrada televizije je daleko, baš daleko, on je bogalj, stići će tamo poslednji, a on, danas, svuda, mora biti prvi i najbrži, njegove fotografije moraju, napokon, da objave i beogradske novine, i pariske, i moskovske, i američke, svi glavni svetski listovi i televizije danas su na ovom trgu, dosta je on slikao za male listove po Hercegovini i u Sarajevu, danas se mora probiti u vrh, popeti u visine, mora, mora, ama neće moći ako ovaj narod, zaista, krene ka zgradi televizije, psuje, u sebi, kolovođu pobune, šta će, ludak, da radi pred Bastiljom, predsednik Marko Lazić dobro je proučio knjigu iz Bukurešta, neće on, kao Čaušesku, ostaviti otvorene kapije televizijske tamnice, neće on biti Čaušesku, opasao je, sigurno, svoju Bastilju, trupama i, iznutra, utvrdio mitraljezima i topovima, nećemo na Bastilju, umalo ne uzviknu Veljko, spreči ga dim, neki mladići spaljuju zastave sa petokrakom, kao da su veštice koje prže na lomači, gori platno, on slika, i suzi, da li od dima, samo od dima, ili i zbog tuge, koju krije i odbija od sebe, ova lomača bi njegovog oca ubila, srce bi mu prepuklo, za njega je mrtvi maršal Tito još živ, Jugoslavija nije ni srpska greška ni hrvatska tamnica, ne priznaje Gavro ni da je petokraka oborena i u Rusiji, i u čitavoj ruskoj Evropi, da je srušena i u Sloveniji i Hrvatskoj, jedino se još drži u Srbiji, i u Bosni, i u Crnoj Gori, i u Makedoniji, ali sve je to Srbija, kako misli većina Srba, ko to na balkonu pozorišta spominje cveće, ko to na trgu peva o miru i ljubavi, začudi se Veljko, pa zatetura ka jednoj devojci koja nosi struk prolećnog cveća ka uniformi i vučjaku pored uniforme, hoće ona, uz smešak, da mu taj struk cveća zadene u rever ratničke bluze, možda i da mladog ratnika poljubi, ali je dočeka njegova ispružena ruka i ledeni pogled ispod šlema, Veljko nišani da slika, vučjak zareža na njega, a dreser ga odgurnu kundakom puške i reče Bogalju, miči se odatle!

On se zaleluja, ali ne pade, spala mu torbica sa ramena, diže je i tek tada pade, jer po komandi, koju nije čuo, u napad, silovit i razbojnički napad, istovremeno, krenuše i pešadijski odredi i oklopni transporteri i konjica i dreseri sa psima, pokrenu se i ogromna crvena cisterna sa vodenim topom, narod na trgu zasuše mlazevima vode i bombama suzavca, Veljko je, dok se podizao sa pločnika, pomislio da bacaju prave bombe, praštale su tako silovito, oblaci beličastog dima prekriše i kneza i narod knežev, napadači krvnički udaraju policijskim pendrecima, kundacima, čizmama, gaze preko palih, sabijaju ljude ka spomeniku, pregaziše i Veljka, sklupčan na kaldrmi, ležeći i puzeći, on slika taj pakao, a ne vidi ništa, suzavac mu zakrvavio i začepio oči, ušao i u grlo, i u pluća, plače i kašlje, ali slika, slika, objektiv hvata dim, nebo, krvava lica, ruke ukrštene pred očima, pendreke i kundake u zamahu, ama nema aparata, nema tog objektiva koji može da uslika krike i jauke hiljada nesrećnika koji uzmiču ka spomeniku, saplićući jedni druge i gazeći jedni druge, da uslika njihov kašalj, očajničke povike i psovke, gušenje, kao u gasnoj komori, guši se i Veljko, više i ne pokušava da ustane sa trga, izudaran je, zgnječen, nepomičan, bleske svakakvih boja igraju mu pred očima, pomisli da umire, pomisli ubrzo i da ludi, da će lud umreti, jer mu se prikaza silueta pod velikim turbanom, to je on, to je sultan Sulejman, komanduje odsudni juriš na branioce Beograda, baš odavde komanduje, odavde, sa ovog trga, koji je tada, u avgustu 1521, bio livada, a branioci Beograda bili su u rimskoj tvrđavi, žega beše nesnosna, ali je, iznenada, razblaži vetar i osveži lice sultanovo, rashladi Sulejmana, on se zadovoljno nasmeja i uzviknu tri put Koš hava, što će reći brzi vetar, brzi i snažni vetar, kome Srbi, kasnije, dadoše ime Košava, to je ova košava koja danas, 9. marta 1991, nanosi otrovne gasove u oči i pluća branilaca Beograda, to je ona, ona, Koš hava, koš hava, poče da bunca Veljko Vujović, kaje se što mu je istorija bila strast, jer da nije bila, ne bi znao ni za koš havu Sulejmanovu i, možda, danas, na agori, na trgu, kod srpskog kneza, ne bi ni duvala košava, ne vidi ništa, ne čuje ništa, ne čuje ni komandu Juriš, juriš, možda i čuje tu komandu, samo se plaši da je i to halucinacija, opruga sabijenih tela do samog spomenika odjednom se odapinje u juriš, u spas, da svi ne budu zgnječeni i polomljeni, kako su napadači zamislili, tako se pričinjava Veljku, koga ponovo neko gazi, Juriš, juriš, razleže se trgom, Veljko progleda, panično beže napadači, mnogi bez kapa i šlemova, mnogi krvavih lica, gore oklopni transporteri, na cisternu sa vodenim topom penju se neki mladići i mlazevima zasipaju napadače, konjanici u galopu jure sa razbojišta, Ustaše, ustaše, ječi trgom, Milici izbili oko, Gde mi je kapa, juri neki seljak trgom, drvena letva mu u ruci, tuče njome uniforme koje sustigne, Boro zarobio mitraljez, da li je to zbilja ili Veljko sanja, Ubiše Gradimira, majku im komunističku, dim od suzavca razvejao vetar po okolnim ulicama, ali sada trgom kuljaju crni oblaci iz auta i transportera što bukte, Veljko moli da ga neko pridigne, da slika, Nemate vi suzavca koliko Srbija ima suza, jedan vučjak slomljene noge cvili blizu Veljka, Ubili Miloša, gde to i dalje pucaju, ko to peva, zašto pevaju iznad mrtvih, iznad njega koji kao da je mrtav, Od Topole pa do Ravne Gore, četnička pesma, da je Gavro ovde, svašta bi im rekao, možda i pucao na njih, on je i danas u Titovoj vojsci, u partizanima, za njega su svrgnuti Kralj, poražena Kraljeva vojska, njihova Topola i Ravna Gora, simboli zločina, Slomili mi ruku, ženski je glas, ali tu ženu ne vidi, zavijaju sirene hitne pomoći, Idemo na Bastilju, nesreća Veljkova, kreću na Bastilju, a on, smrvljen, ostaje da leži na trgu, juče mu je bio trideseti rođendan, u petak je rođen, hteli da mu daju ime Petko, ali danas je subota, otkud da se seti svog rođendana, davi se od dima automobilskih guma i bunca Koš hava, Sulejmane, a bunca i Teško tebi, kneže, misli da je mrtvi knez, sa bronzanog konja, komandovao Juriš, predstaviće narodu da je on napao snage reda i mira, da, da, snage reda i mira, tako će reći, tako će optužiti jednog pokojnika, a narod će progutati laž, narod samo i guta laži i zlo, to mu je najslađa hrana, laži jede i za doručak i za ručak i za večeru, negde je pročitao da je neko narod nazvao stokom, i to stokom grdnom, Mnogo je teško povređenih i nepokretnih, viče neko nekome na sav glas, Šaljite još kola hitne pomoći, ne, ne, to nikako ne sme da dozvoli, neće on na bolnička nosila, mora na Bastilju, da slika, mora se podići sa trga, mora, mora, i diže se nekako, uz bolove, diže se, zatetura, kao pijan da je, telo njegovo izgubi težinu, sruči se na trg, čelom tresnu o kamene kocke, pa potonu nekud, potonu ili uzlete, sve mu se čini da polete uvis, na krilima onog anđela iz bajke koju je, kao dete, slušao od bake Anđelije (…)