Poslednji pozdravi Gadafiju, Sadamu, Arafatu i Eskobaru

Jedna čitulja pojavila se i u Politici, te beogradskim Večernjim novostima, a potpisnici su izvesni Vuk, Marko, Peđa, Aca, Cvele, Teo, Ivan i Milanče.

To nije prvi put da se u Srbiji i na Balkanu obični građani na ovaj način opraštaju od uglavnom kontroverznih svetskih političara, pa čak i kriminalaca. Pregršt spekulacija je izazvala čitulja koju su 5. decembra 1993. godine u Politici objavili izvesni Damir i Jelovac, sa tekstom „Poslednji pozdrav kralju Pablu Eskobaru“. Tek 15 godina kasnije, kada je inspirisana tim događajem ekipa filma „Čitulja za Eskobara“ krenula u potragu za momcima koji su se javno oprostili od kolumbijskog narko-bosa, utvrđeno je da se radi o Beograđanima Dejanu Jelovčiću Jelovcu i njegovom drugu Davoru Obradoviću. Ispostavilo se da momci nisu nikakvi kriminalci, kako se pretpostavljalo, već klinci koji su samo želeli da se našale.

– Davor i ja smo tog dana sedeli sa drugarima u Čumićevom sokačetu, gde sam u to vreme radio kao obezbeđenje, a on je nabavljao na veliko patike iz Koreje. I dok smo pili jutarnju kafu i čitali novine u kojima je osvanula vest da su ubili Eskobara, sinula mi je ideja da mu damo čitulju. Otišli smo u Politiku i tamo nam je žena tražila sliku pokojnika, ali mi nismo imali, nego smo joj pokazali novine sa tekstom, i rekli: „Evo, vidite, ubili su čoveka i mi hoćemo da mu damo čitulju. Bio nam je zanimljiv kao lik jer se u Srbiji u to vreme sve vrtelo oko para. Živelo se od plate od tri marke. Eskobar je bio na Forbsovoj listi, i bio najkontroverzniji među bogatašima. On jeste bio veliki ubica i opasan diler droge, ali nije trovao bilo koga, već američki džetset, i davao je siromašnima. U toj humanosti je njegova veličina – izjavio je tada novinarima Jelovac priznavši da su po objavljivanju čitulje imali i problema jer ih je policija privela pet dana kasnije na informativni razgovor.

U novembru 2004. u niškom dnevniku Narodne novine i Večernjim novostima „svom dragom predsedniku Jaseru Arafatu“, umrlicu je dao dr Abu Situ Gasana koji je bio na specijalizaciji u Klinici za fizikalnu terapiju Kliničkog centra u Nišu. Slobodan Ugrinovski, Makedonac koji je izgradio spomenik Sadamu Huseinu u Bagdadu u skopskoj štampi objavio je čitulje u kojima odaje počast bivšem iračkom lideru.

– U znak poštovanja Sadamu Huseinu, predsedniku Republike Irak – stajalo je u čitulji, uz sliku Huseina, a Ugrinovski, nekadašnji građevinski radnik, koji je sedamdesetih i osamdesetih godina radio u Iraku, sada je lider makedonske partije „Titove leve snage“.

Marko Stojanović, viši kustos Etnografskog muzeja u Beogradu, kaže za Danas da se masovna objavljivanja čitulja u štampanim medijima mogu, između ostalog, smatrati jednim od specifičnih rezultata socijalističke industrijalizacije i urbanizacije u drugoj polovini 20. veka.

– Useljenici u gradove su formama čitulja i njihovim tekstovima redefinisali neke od elemenata iz posmrtnog običajnog ciklusa svojih tradicionalnih zajednica, i to najčešće usmeno prenošene informacije o smrti i sahrani, potom emocionalni status ožalošćenih, kao i ko sve od rodbine i prijatelja učestvuje u običajnom ciklusu. Međutim, kako su štampani mediji i (u kasnijem periodu) TV bili i jedna od poluga društvenog sistema, čitulje su takođe predstavljale mogućnost da se putem posmrtnih hvalospeva „zaslužnim drugovima i pregaocima socijalizma“ stalno obnavlja svest o poželjnom sistemu vrednosti. Na sve to, devedesete godine, ratovi, kriminal i potpuni kolaps svih moralnih načela, doprineli su da objavljivanje čitulja sa turbosrpskim i tugaljivo nacionalističkim tekstovima postane još jedan od paralelnih kanala za komunikaciju zakrivljenim ogledalom stvarnosti – kaže Stojanović.

On dodaje kako se odavanje poslednje počasti javnim ličnostima iz sveta medija, estrade, umetnosti, sporta, ali i politike, te kriminala, smatra jednim od rezultata decenijama održavane marginalizacije društva i pojedinaca.

– Već pomenuti ratovi, krize vrednosti i autoriteta, doprineli su da u nedostatku realnih uzora to postanu mitologizovane javne ličnosti, koje promovišu nedostižnu moć, stil života i materijalno blagostanje. U takvom kontekstu, i za određeni sklop ličnosti, čitulje predstavljaju morbidno shvaćeni „dodir sreće“ i verovanje da su na osnovu njih makar na trenutak postali deo životnog okruženja svog idola. Istovremeno, izuzev takvog ličnog, konstruisanog značenja i zadovoljenja, čitulje pružaju retku mogućnost svojim potpisnicima da zaista javno izraze bilo koji svoj stav, te na taj način dožive neku vrstu medijske promocije – objašnjava Marko Stojanović.

Ejmi, izljubi Kurtu – Majklu večni rahmet

Kada je preminuo kralj popa Majkl Džekson, u banjalučkom Glasu Srpske objavljena je čitulja: „Posljednji pozdrav belom bratu Majklu Džeksonu. Nerazdvojni prijatelji: Paša, Bato, Igor Delon, Brane Rudić, Ogi Baa, Grmuša D., Igor Kasagić, Gogo, Balta Čume, Arma, Nemanja Mobis, Sale Servis, Igor Janković, Vlada Srbija, Danko Stanišić i bilder Tadija Tadić.“ U sarajevskom Dnevnom avazu izašla je čitulja obožavalaca u kojoj je pisalo kako se Majkl preselio na ahiret (drugi svet), te se nadaju da će mu Alah podariti lepi Dženet (raj) i večni rahmet (pokoj). Potpisnici su bili Haris, Dario, Admir, Melika, Aleksandra i Nina

Na dan sahrane pevačice Ejmi Vajnhaus, u jednim sarajevskim dnevnim novinama osvanula je umrlica od izvesnih Mehe i Srleta.

– Draga sestro napaćena, neka ti je laka zemlja i večiti mir… Pozdravi nam Milana i Džimija, a Kurtu nam izljubi. Kada se sretnemo, nastavit ćemo paklenisati skupa – glasio je tekst čitulje.