Radnici ćute i trpe, nose čak i pelene

 Prema tvrdnjama časopisa Štern, koji se poziva na interna dokumenta Lidla, ovaj trgovinski lanac, čije je sedište u Nemačkoj, u matičnoj zemlji i špijunira svoje radnike. Nadzorne kamere snimaju „kada ko ide u WC“, „ko je sa kim u mogućoj emotivnoj vezi“ i „ko je nesposoban, povučen i naivan“. Veliki brat u toj kući snima čak i ko od zaposlenih ima tetovažu.

Na nedavnoj tribini Komisije za pravna pitanja, pravosuđe i zakonodavstvo Opštinskog odbora DS u najvećoj niškoj opštini Medijana stručnjaci su ukazali na to da je još pre više decenija švedski psiholog Hajnc Lajman ovakvu i sličnu šikanu, psihoteror ili zlostavljanje na poslu nazvao mobingom. Od tada do danas, rečeno je, evropske države su zakonski regulisale mobing, a zlostavljače zaposlenih kažnjavale od godinu dana zatvora do 300.000 evra. Srbija je, međutim, još daleko i od definisanja i od sankcionisanja mobinga. Predlog zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, dostavljen Skupštini, čeka na usvajanje od 17. februara prošle godine. Ne postoje ni sveobuhvatna istraživanja o mobingu. Ima samo pretpostavki da je „veoma raširen“. I da se „neretko“ završava samoubistvima.

– Pojedinačna i parcijalna istraživanja pokazuju da je u Srbiji više od 45 odsto zaposlenih izloženo maltretiranju na poslu. To je više nego u svim drugim zemljama u tranziciji, gde je šikaniranju izloženo 30 odsto zaposlenih, a daleko više nego u EU, gde to trpi u proseku 15 odsto radnika. Ključni razlog za ovoliku raširenost mobinga u Srbiji je strah od gubitka posla, zbog čega su mnogi „spremni“ da ćute i trpe. Po Galupovom istraživanju, naši građani se najviše boje otkaza (60 odsto), daleko više nego bolesti (35 odsto) ili smrti (25 odsto). Osim toga, svaki peti zaposleni u Srbiji i ne zna šta je mobing. Najzad, ovde se zbog kulturno-istorijske tradicije mnoge manifestacije mobinga smatraju normalnim. „Normalno“ je, recimo, da poslodavac „podvikne“ ili da na poslu bude onoga što se u drugim zemljama smatra seksualnim uznemiravanjem – kaže za Danas Goran Dejanović, koordinator Departmana za zaštitu žrtava mobinga UGS Nezavisnost.

Naš sagovornik precizira da žrtve mobinga u Srbiji trpe pretnje otkazima, kao i nezakonita proglašavanja tehnološkim viškom, premeštanja na niža radna mesta ili umanjenja zarada. U državnim institucijama mobing se sprovodi i kroz stranački pritisak, a radnici vide „izlaz“ u samoinicijativnom učlanjivanju u političke stranke. Zaposleni u malim radnjama, buticima i prodavnicama, često su prinuđeni na „rad na crno“.

Ima i firmi koje kontrolišu radnike video nadzorom, uvidom u računare ili slanjem na poligraf. U posebno specifičnom položaju su žene, od kojih se prilikom zapošljavanja zahteva da ne rađaju u bliskoj budućnosti, a po dobijanju posla da rade duže od propisanog radnog vremena, zbog čega one i kod kuće trpe pritisak. Ipak, najstrašniji je takozvani „prazan sto“, odnosno (ne)davanje zaduženja zaposlenima, što se kasnije koristi kao razlog za otkaz ili proglašenje tehnološkim viškom.

– Naš sindikat smatra da je potrebno što pre doneti zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu. Tačno je da predlog tog zakona ne reguliše problem celovito, ali je prvi korak. Predlog zakona, koji je inače radni, nalaže poslodavcu da disciplinski kazni mobere, a ukoliko to ne učini biće novčano kažnjen. Naš sindikat, međutim, insistira na tome da mobing bude sagledan i u krivičnom zakonodavstvu, odnosno definisan kao krivično delo za koje je propisana krivična sankcija, što su neke zemlje u Evropi uradile. Takođe, zalažemo se da mobing bude regulisan i kolektivnim ugovorima – objašnjava Dejanović.

On dodaje da uprkos tome što ovakvo zlostavljanje u Srbiji još nije regulisano zakonom, niti je krivično delo, ono može biti sudski gonjeno. Žrtve mobinga mogu se pozvati na odredbe krivičnog zakona, kao i zakona o radu i zabrani diskriminacije. Prema dostupnim podacima, procese zbog mobinga pokrenulo je samo desetak radnika u Srbiji. Presude u svoju korist dobile su dve žrtve mobinga, od kojih je jedna novinarka iz Jagodine.

Irena Milić, neuropsihijatar u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici i član Departmana Nezavisnosti za zaštitu žrtava mobinga, precizira da žrtve ovakvog zlostavljanja uglavnom dobijaju dijagnoze „strah od gubitka posla“, „stresogeni uslovi rada“ i akutni ili hronični „postraumatski stresni sindrom“.

– Ni suicid nije retkost. Ipak, to se najčešće otkriva mnogo kasnije, kada porodica, prijatelji i kolege počnu da govore o grču, napetosti i ličnoj drami kroz koje je samoubica prolazio zbog šikaniranja na poslu. I stručnjaci i država trebalo bi da se zamisle nad ovakvim podatkom i daju odgovor na problem – ocenjuje ona.

U Srbiji, za sada, ne postoje istraživački podaci o samoubistvima među žrtvama mobinga. Brojke iz sveta su, međutim, alarmantne. U Nemačkoj procenjuju da je šikana na poslu uzrok oko hiljadu samoubistava godišnje. U zemljama EU se zbog stresa na radnom mestu godišnje ubije 48.000 ljudi, a čak pola miliona pokuša da to učini. Najgore je u Japanu, gde, prema istraživanjima, čak 30 odsto zaposlenih koji trpe zlostavljanje izvrši samoubistvo.

Psihijatri za teže slučajeve

Kada se potencijalna žrtva javi Departmanu za zaštitu žrtava mobinga UGS Nezavisnost najpre se procenjuje da li je reč o ovoj vrsti zlostavljanja. Ukoliko se radi o lakšem obliku mobinga, predstavnici sindikata pokušavaju da ga reše kroz dijalog sa moberom. Ako je slučaj teži, uključuju se psihijatri, psiholozi i lekari različitih specijalnosti. Pravnici pri sindikatu žrtvi pružaju pravne savete i pomoć, a ukoliko ona hoće da pokrene sudski postupak, uključuju se i advokati. Žrtve mobinga mogu se javiti na telefone departmana u Beogradu (011 334 87 37) i Nišu (018 253 178), kao i na i- mejl [email protected].

Kolege okreću glavu

– Mobing je teško dokaziv. On predstavlja produženo, višemesečno šikaniranje od strane poslodavca (vertikalni mobing) ili kolega (horizontalni mobing), koji se dokazuje izjavama svedoka, lekarskim nalazima i drugim dokazima. Problem je što mnoge kolege žrtava mobinga nisu spremne da svedoče zbog bojazni da ne izgube posao. Umesto svedočenja, okreću glavu od žrtve. Najteže je kada joj leđa okrene i porodica, kojoj sve te priče sa posla postaju „dosadne“. Tada žrtve počinju da vide „izlaz“ u samoubistvu – kaže Dejanović.