Vuk kao Tito i Pašić

Vlasnik je revoltiran došao u sedište SPO-a da interveniše i namerio je pravo kod Vuka Draškovića. A Vuk je tada govorio izbeglicama iz Krajine, poručujući im da se vrate na svoja ognjišta.

– Ne može otadžbina da se nosi na đonovima svojih cipela, vratite se u kraj iz kojega ste došli – savetovao je Vuk prognanike koji su živeli u bednim barakama, bez posla, lečenja i bilo kakve druge zaštite.

Vuk je zatim izašao iz sale, a vlasnik lokala stao je ispred njega i obratio mu se:

– Vuče, ja sam došao u vezi s onim „Banjalučkim ćevapom“, ne može to tako!

Zbog žamora koji su stvarali prisutni, Vuk nije najbolje čuo sagovornika, pa mu se obratio:

– Prijatelju, ja ti garantujem, vratićeš se ti u Banjaluku!

– Pa, ja sam mislio na ovo na Terazijama?!

– Ne, ne, prvo da se ti vratiš u Banjaluku, a za Terazije ćemo da vidimo! – posavetovao ga je Vuk.

Ovo je jedna od anegdota o Vuku Draškoviću, lideru Srpskog pokreta obnove, iz najnovije knjige Aleksandra Čotrića „Vukova azbuka“. Tako se nekadašnji „kralj ulica i trgova“ našao anegdotski „ukoričen“ za života, poput Josipa Broza Tita i Nikole Pašića.

– Vuk Drašković je čovek koji ume da ispriča mnogo anegdota na vrlo zanimljiv način, ali pošto se niko ranije nije setio da zapiše anegdote čiji je on akter, znao sam da će biti velika šteta ako to ne učinim, jer će mnoge zauvek biti izgubljene u varljivom pojedinačnom i kolektivnom sećanju. Smatrao sam da vredi da ih zabeležim, jer su duhovite i poučne. Ako ne budu na papiru, kao da se nisu ni dogodile – kaže Aleksandar Čotrić za Danas.

Draškovića poznaje 25 godina, još iz vremena kada nisu postojale stranke, kao disidenta i književnika.

– Anegdote su nastajale tako što sam lično prisustvovao nekim od opisanih događaja, što sam ih čuo od ljudi iz Vukovog okruženja ili od njega lično u mnogobrojnim razgovorima na putovanjima, na sastancima, neformalnim druženjima… Njihova vrednost je u tome što su autentične i nepoznate javnosti. Želeo sam da se s njima upozna širi krug ljudi, ali i da ostanu za budućnost kao svedočanstvo o tome kakav je Vuk bio privatno, porodično, u odnosima sa političarima i običnim ljudima. Anegdote sam beležio nekoliko godina, ali sam, nažalost, tu svesku izgubio i do danas je nisam pronašao. Mislio sam da odustanem od ponovnog zapisivanja, ali sam, ipak, rešio da počnem rad ispočetka. Vuk nije znao da radim na knjizi – objašnjava Čotrić.

Prvu knjigu anegdota o njemu objavio je 2008. godine, pod naslovom „Tako je govorio Vuk“.

– Kada sam mu rekao da sam završio knjigu, iznenadio se. Rekao sam da je u knjizi trista anegdota, a on je na to reagovao: „Trista, a ja ne mogu da se setim nijedne! Reci mi ti neku iz knjige“. Međutim, u tom trenutku ni ja nisam mogao da se setim nijedne. I zato je značajno što sam ih sačuvao od zaborava. Moje iskustvo iz četvrt veka poznanstva i druženja s njim jeste da je Vuk neverovatno harizmatičan, blag, pun razumevanja za ljudske slabosti i potrebe, pravedan, iskren, dobronameran, da brzo misli, da je duhovit, elokventan, spontan, kada treba autoritativan, ali ne i autoritaran – kaže Čotrić.

Anegdote u knjigama „Tako je govorio Vuk“ (2008) i „Vukova azbuka“ (2012) poređane su hronološki i tematski. U knjizi su opisani i njegovi lapsusi i poneka greška, jer Vuka, objašnjava autor, prikazuje onakvim kakav zaista jeste.

– Od svih Vukovih veoma tačnih anegdotskih političkih dijagnoza našeg stanja, izdvajam: „U svakoj državi ima mafije!… U Srbiji mafija ima državu!“ Zatim: „Prelazak birača SPO-a u redove DOS-a 2000. godine bilo je najmasovnije kretanje četnika ka partizanima još od 1944. godine“. Među Vukove samokritičke izjave izdvaja se ova: „Da sam znao šta će ovi od Srbije napraviti, ne bih od 1990. godine ni prstom makao!“ Jedno od Vukovih upozorenja, zasnovano na bogatom iskustvu bavljenja javnim poslovima u zemlji Srbiji, glasi: „Najveća i najopasnija budala jeste pametna budala!“ Vuk je poznat po tome što mlađim stranačkim kolegama upućuje savete za život i političku karijeru. Jednom je u šaljivo-ozbiljnom tonu preporučio članovima stranke koji su tek ulazili u politiku: „Čuvajte se istine, čuvajte se prijatelja i čuvajte se sami sebe!“ – prepričava Čotrić.

Recenzentkinja knjige Ljiljana Šop piše da se opirala priređivačevoj ideji o knjizi ovog tipa: plašila se panegiričkog pristupa, eventualnog idolopokloničkog odnosa…

– Nisam fan knjiga ovog tipa, zato malo znam o njima. A koliko znam, imala sam na umu već postojeće o Nikoli Pašiću, Josipu Brozu, patrijarhu Pavlu, mada mi je verovatno promaklo mnogo drugih, i verovala da živom čoveku, koji se i dalje bori za svoje ideje i nosi s političkim i književnim izazovima svog vremena, ne treba zbornik o njemu samom – piše ona, ali dodaje da je ovo štivo urađeno sa merom.

Čotrić kaže da je političar ili pisac koji nije ušao u anegdote mrtav i za života.

– Ove knjige pokazuju da o Vuku postoji veliki broj anegdota, pa je po tome rame uz rame s Milošem Obrenovićem i Nikolom Pašićem – objašnjava Čotrić.

Izdavači „Vukove azbuke“ su „Aurora“ i Republička asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta, a kako se navodi, objavljivanje je pomognuto sredstvima Naftne industrije Srbije.

Venčanje u farmerkama

Vuk Drašković ne voli proslave novih godina, rođendana, odlazaka u vojsku, svadbe posle venčanja. Vukov odlazak u vojsku i povratak iz nje izgledao je ovako:

– U vojsku sam otišao tako što sam svom uredniku predao tekst i rekao da me neće videti godinu dana, jer već večeras moram da se javim u kasarnu na služenje vojnog roka. Iz vojske sam izašao tako što sam se razdužio u deset sati. Već u jedanaest bio sam u Tanjugu, a u dvanaest izveštavao.

A venčanje ovako:

– Venčao sam se u farmerkama i kariranoj košulji, sa dva svedoka, jer toliko zakon nalaže, a onda smo otišli na ručak, pa smo se vratili na posao. Za tim ceremonijama ja nemam potrebe.

Četnici i Bitlsi

Vuk je bio dopisnik državne novinske agencije Tanjug iz Zambije. U to vreme Jugoslavija je vodila nesvrstanu spoljnu politiku i diplomatija je nastojala da održava dobre odnose sa zemljama „crnog kontinenta“. U glavnom gradu Lusaki prikazivan je jugoslovenski film „Užička republika“, sa tematikom iz Drugog svetskog rata.

– Kako publika reaguje na naš film? – pitali su Vuka telefonom iz sedišta Tanjuga – da li gledaoci izražavaju simpatije prema partizanima i osuđuju li četnike kao izdajnike?

– Gledaocima su četnici mnogo simpatičniji.

– Kako to? – čudili su se iz Beograda, znajući da je napravljen propagandistički film sa ciljem difamacije Ravnogorskog pokreta.

– Ovdašnjim ljudima više se sviđaju četnici jer imaju duge kose i brade, a Bitlsi su u modi – rekao je krajnje iskreno Vuk.

Ceduljče za Velju

Tokom dugotrajnih pregovora o formiranju Vlade Srbije, početkom 2004. godine, Vuk je na cedulji napisao poruku jednom od učesnika:

– Mislite li ozbiljno da formiramo vladu?

Taj predstavnik jedne velike stranke dolazio je na sastanke, ali je bio prilično nezainteresovan za ishod dogovora i činilo se da samo kupuje vreme, pa je i „odgovor“ Vuku, takođe na ceduljici, bio u takvom tonu:

– J…š li nešto?

Vuk je bio iznenađen, pa je papirić doturio do svog koalicionog partnera Velimira Ilića. Predsednik Nove Srbije, međutim, nije shvatio da je to „odgovor“ koji je Vuk dobio od stranačkog predstavnika koji sedi naspram njih, već je pomislio da je reč o Vukovom pitanju, pa je brže-bolje napisao:

– Svake večeri.

Ko je tresao šljivu

Na pitanje šta se dogodilo sa Srpskim pokretom obnove posle 2000. godine, Vuk je slikovito odgovorio:

– SPO je deset godina tresao šljivu, pa onda kada su šljive popadale, drugi su ih pokupili, a SPO-u nije ostalo ništa.

Mobilni

Jedan stranački lider iz vladajuće koalicije rekao je Vuku Draškoviću kada ga je sreo na diplomatskom prijemu da je pokušavao prethodnih dana da ga pronađe i da ga je zvao na mobilni telefon, ali bezuspešno.

– Nisi me dobio na mobilni telefon zbog dva razloga – objasnio mu je lider SPO-a. – Nisam se javljao na mobilni telefon, to je prvi razlog. I drugi je – ja uopšte nemam mobilni telefon!

Jovo Kapa pretio Jugoviću

Jedan od retkih koji je lično upoznao i đenerala Dražu Mihailovića i njegovog savremenog političkog sledbenika Vuka Draškovića jeste Jovo Kapičić, bivši oznaš koji je 1946. učestvovao u zarobljavanju vođe Ravnogorskog pokreta.

Brozov general i lider SPO-a slučajno su se sreli u Beogradu, u bašti kafića „Galerija“, gde Kapičić svakodnevno sedi. Drašković je pošao na ručak s Františekom Lipkom, ambasadorom Slovačke u Podgorici, u obližnji restoran „Vuk“. U trenutku kad su prolazili pored „Galerije“, susreli su se pogledi dvojice ideoloških protivnika. Neizbežno je bilo rukovanje. Ali kad je Kapičić spazio da je s Vukom i potpredsednik SPO-a Aleksandar Jugović, kratkom pomirenju partizana i ravnogoraca bio je kraj.

– Ovog malog ću da ti prebijem. Optužuje me po svim televizijama! – viknuo je Kapa Draškoviću.