Zalogaj sa zemlje koja se odmorila

Nema mnogo godina od kada smo se susreli s terminom organska hrana. Valjda onda, kada je hrana prestala da bude organskog porekla i postala nešto drugo, što nas je (tako je bar izgledalo) manje koštalo, ali račun od svevišnjeg još nije ispostavljen do kraja. Valjda su to prvo shvatili tamo gde su svoju hranu najviše zatrovali, pa su počele da niču male, specijalizovane prodavnice sa organskom hranom.
A kod nas?
Kompanija Royal Eco Food d.o.o. iz Beograda, osnovana je 2005. godine sa ciljem da se upusti u proizvodnju organske hrane širokog asortimana. I uspeli su – ajvar i umak od šljiva, nagrađeni su međunarodnom nagradom za superioran ukus Evropskog Instituta International Taste & Quality Institute ( ITQI) iz Brisela – Superior Taste Award 2006. Nagrada je dodeljena u kategoriji organske hrane, a žiri ovog nezavisnog instituta sačinjavaju šefovi kuhinja i somelijeri kulinarskih asocijacija iz devet evropskih zemalja (kao što su Francuska, Španija, Italija, Belgija, Nemačka i dr.)

Leje

U razvijenim zemljama, kada je prvi put započela organska proizvodnja, to je rađeno na malim farmama sa zaokruženim ciklusom proizviodnje – na jednom mestu gaji se povrće, onda i žitarice, naravno i stočna hrana, tu su i farme životinja, a stajsko đubrivo se vraća na njive. Tako je na malim farmama i danas.

Uz to, „patentiran“ je i sistem kružnih leja u kojima su na centru najosetljivije biljke, okružene sve jačim i jačim, što čini prirodni odbrambeni mehanizam od štetočina.

Kada je biološki zdrava proizvodnja uzela maha, potražilo se novo rešenje umesto kružnih leja; one su, naime, vrlo nepraktične za mehaničku obradu. Ali, u suštini, ništa se nije promenilo. Povrtarske kulture se gaje po redosledu koji se pokazao kao najefikaniji i u sadnji kružnim lejama – najotpornije kulture su na obodima, najosetljivije u sredini. Kvadrat ili krug – birajte sami.

Šta je, u stvari organska hrana, pričamo sa tehnologom Tanjom Stojanović iz Royal Eco Food kompanije.
– Organska poljoprivreda je način proizvodnje – kaže. – Zemlja na kojoj se gaji organska hrana mora da bude ili netretirana hemijskim preparatima, ili pak da je prošla kroz period „odmaranja“ od najmanje tri godine. Ne samo to, parcela na kojoj se gaji organska hrana mora da bude jasno odvojena od parcela na kojima se kulture gaje klasičnim postupkom. Uz to, nije dozvoljeno da jedan proizvođač gaji istovremeno iste kulture u organskim i konvencionalnim proizvodnim jedinicama.
Da bi se za određenu parcelu dobio sertifikat, prvo mora da bude odvojena od mogućih izvora zagađenja (fabrike i slično), a voda koja se koristi za navodnjavanje takođe mora da bude ekološki ispravna. Tada se rade prethodne analize koje će pokazati da nema teških metala, kao ni ostataka pesticida. Tek tada može da počne proizvodnja.
To, međutim, ne znači da je sve zauvek završeno. Nužne su kontrole svake godine koje će dokazati da se koriste isključivo propisana sredstva za zaštitu, a ona su na biološkoj i mehaničkoj osnovi, kao i samo organska, odnosno stajska, odnosno prerađena stajska đubriva. Bilo koji herbicidi i pesticidi su najstrože zabranjeni.
Važno je napomenuti i da su isključene genetski modifikovane kulture. Zato, Dragan Mijanović, predsednik Skupštine Royal Eco Food, tvrdi da je to je naša ogromna šansa. – Ako je ispustimo, jednostavno ne znam šta bismo mi mogli da ponudimo svetu. Naša zemlja je još relativno nezagađena, prošle vlade su učinile veliko delo kad nisu dozvolile da se ovde useli genetski modifikovana soja. Zahvaljujući svemu tome, mi imamo perspektive.
Šta, međutim dalje, kada je kultura spremna za preradu?
– Ponovo je sve pod kontrolom – priča Tanja Stojanović. – Nisu dozvoljeni štetni aditivi (postoje dozvoljeni) kao ni konzervansi. Mislim, hemijski konzervansi. Koriste se prirodni, recimo bosiljak. I kao šro parcela mora da bude odvojena od parcela na kojima se klasično gaji, i ovde linija proizvodnje mora da je odvojena od linije na kojoj se prerađuju klasično gajeni proizvodi. Jer, pretpostavka je da konvencionalni proizvodi mogu da kontaminiraju organske.
I pakovanje je propisano. Ambalaža je staklena, nema plastike, mada je izuzetno dozvoljena ona bez jedinjenja hlora. Transport takođe – ovi proizviodi moraju da budu jasno označeni i odvojeni od konvencionalnih.
E sada, kada je reč o hrani životinjskog porekla, to znači da nikakvi koncentrati u ishrani nisu dozvoljeni, a da je hrana odgajena na organski način.
Sve to mora da znači da je organski proizvedena hrana skuplja od koncvencionalne. Za pšenicu je to (prema nekim autorima), od 52 odsto u Norveškoj, pa do 123 odsto u Španiji, za krompir od 36 odsto u Danskoj, do preko 500 procenata u Autriji i Velikoj Britaniji. Prosečne cene za stočarske proizvode su uglavnom niže i prema istom izvoru kreću se za mleko od 8 odsto u Švajcarskoj, do 36 odsto u Danskoj; za goveđe meso od 10 odsto u Norveškoj, do čak 110 odsto u Italiji; za svinjsko meso od 30 u Švajcarskoj, do 78 odsto u Austriji; za jaja od 30 u Švajcarskoj i Velikoj Britaniji, do 182 odsto u Holandiji.
– Organska proizvodnja je istovremeno krajnje „dobronamerna“ prema čovekovom zdravlju i životnoj sredini – kaže Tanja Stojanović. – Ako uzmemo u obzir taj ekološki aspekt, odnosno cenu saniranja posledica intenzivne poljoprivredne proizvodnje na životnu sredinu, kao i „sanacije“ našeg zdravlja, zbog konzumiranja hemijski tretirane hrane, onda nam je sasvim jasno da je ovaj način prerade blagorodan, a njena tržišna cena u stvari veoma povoljna – kaže ona.
Da se na trenutak podsetimo izjave Dragana Mijanovića, da smo srećna zemlja što nismo dozvolili sadnju genetski modifikovanih kultura.
U svetu je trenutno svega tri odsto zemljišta rezervisano za organsku proizvodnju, kod nas tri promila. Tendencija rasta u svetu je 25 odsto svake godine, ali u skorijoj budućnosti (najmanje tri godine) ne postoji mogućnost značajnijeg povećavanja parcela.
Kod nas bi, prema nekim izvorima, čak 80 odsto poljoprivrednog zemljišta moglo da bude sertifikovano, bez odmaranja od tri godine trenutno bi bilo moguće čak 20 odsto zemljišta zasejati organskim kulturama.