– Od maja 2008. do sada Srbija je tri puta birala narodne poslanike. Sa parlamentarnim izborima koji će se održati ovog proleća, statistika kaže da na glasanje izlazimo jednom u dve godine. Takav tempo neminovno je uticao i na ekonomiju države, pošto u izbornim godinama država redovno troši više, a radi manje. Iako je jasno da sa ovako kratkim mandatima nijedna vlada nije imala dovoljno vremena da sprovede bilo kakav plan, zanimljivo je videti u kakvom je stanju svaki premijer ostavljao državu svom nasledniku, odnosno u kakvim smo ekonomskim okolnostima dočekivali izbore i kako ih sada čekamo.
Prvi izbori od pojave globalne krize održani su maja 2008. godine. Tada se raspala koalicija DSS-a i DS-a, pa je posle manje od godinu dana mandata započetog 2007. premijer Vojislav Koštunica „vratio mandat narodu“, da bi narod zatim izabrao Demokratsku stranku i sa njom, novog premijera Mirka Cvetkovića.
U 12 meseci koji su prethodili tim izborima, prosečna plata u Srbiji bila je 29.505 dinara, što je tada odgovaralo cifri od 366 evra. Ako premotamoosam godina unapred do današnjeg dana, prosečna plata nije se pomerila nimalo, i dalje iznosi praktično identičnih – 367 evra.
U međuvremenu smo imali nešto malo bolje zarade. Za Cvetkovićevog vakta došli smo do toga da su nam prosečne plate u 12 meseci pred izbore iz 2012. bile 378 evra. Na tim izborima odlučujući tas na vagi imao je SPS, pa je Ivica Dačić postao premijer u koaliciji sa SNS-om. Naprednjaci su bili jači partner, pa je Aleksandar Vučić afirmisao funkciju prvog potpredsednika Vlade, de fakto vodeći državu. Kada to uskoro nije bilo dovoljno, raspisani su novi izbori – 2014. godine. U međuvremenu nam je plata još malko porasla – na 386 evra. Zatim je Vučić pobedio, a plata nam je smanjena, taman do onog nivoa koji je Koštunica ostavio Cvetkoviću.
Plate u evrima, međutim, ne pokazuju dobru sliku pravog stanja. Prosečna potrošačka korpa je bolji pokazatelj napretka. A ona je od 2008. do sada poskupela sa 30.743 na 67.195 dinara.
Drugačije rečeno, kada je Cvetković došao na vlast bilo nam je potrebno 0,99 odsto prosečne plate da podmirimo potrošačku korpu, a kada je otišao sa vlasti čak 1,36 odsto. Kada je Dačić napustio kormilo Nemanjine trebalo nam je 1,49 plata, a sada kada Vučić diže sidro – 1,52 plate. Toliko nam dobro ide.
Nažalost, brži rast životnih troškova od rasta plata nije jedini problem sa kojim se građani suočavaju. Drugi je to što u porodicama ima sve manje onih koji uopšte imaju platu, pa je korpu realno daleko teže podmiriti nego što to pokazuje čak i ova statistika. Kada je Koštunica sišao sa vlasti 2008. u Srbiji je radilo dva miliona ljudi. Kada je Cvetković otišao – 1,73 miliona, dok je posle Dačića i Vučića kao PPV-a radilo tek 1,69 miliona. Od 2014. pa do sada, međutim, statistika pokazuje blagi rast. Premijer Vučić može da kaže da je za njegovog mandata zaposleno 21.000 ljudi, pa sada posao ima 1,71 milion. Istina je, doduše, da bi do kraja ovog meseca otkaz trebalo da dobije 14.000 njih u javnom sektoru, ali do toga, izvesno je, sada neće doći. U svakom slučaju, danas u Srbiji i dalje radi oko 300.000 ljudi manje nego kada je kriza tek počinjala.
Raste javni dug…
Cvetkovićeva vlada je najodgovornija i za današnji nivo javnog duga. Kada su on i (efektivno) Boris Tadić preuzeli vlast, javni dug je bio samo 29,9 odsto BDP-a da bi u naredne četiri godine galopirajući stigao do 54,7 odsto (rast od skoro 25 odsto), koliko je izneo pred izbore iz 2012. Ne može se, ipak reći da su njegovi naslednici bili mnogo štedljiviji. Za manje od četiri godine ukupne vlasti, Vučić i Dačić su podigli javni dug Srbije na 75,5 procenata, što je rast od skoro 21 odsto. Uz mere fiskalne konsolidacije, javni dug bi po planu trebalo da promeni putanju i počne da se smanjuje od 2017, ali uz predstojeće izbore, pitanje je da li će Vlada biti voljna da sprovede sve mere štednje koje je dogovorila sa MMF-om, a koje su preduslov za zauzdavanje javnog duga.
.. i budžetski deficit
Kako vlast postupa pred izbore dobro ilustruju i podaci o budžetskom deficitu, koji je do sada baš svaki put bio veći u godini kada su održavani izbori nego u godini koja im je prethodila. Objašnjenje je lako naći u tome što se u izbornoj kampanji otvara najviše puteva, ljudi se ne otpuštaju, plate i penzije se ne smanjuju, a struja i gorivo ne poskupljuju, već neretko bude i obratno. Tako je u izbornoj 2008. godini konsolidovani fiskalni deficit bio 2,6 odsto, a u neizbornoj 2007, 1,9 procenat. U oštroj kampanji 2012. deficit je dostigao rekordnih 6,8 odsto, prema 4,8 godinu dana ranije, dok je za izbore 2014. budžetska rupa bila 6,6 odsto, u odnosu na 5,5 odsto 2013. godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
