Iako zapošljavanje osoba sa invaliditetom nije značajnije napredovalo posle donošenja zakona kojim je uređeno to pitanje, država je dobro profitirala naplaćujući mesečne penale od firmi koje nisu na svoje spiskove mogle da stave radnike iz te kategorije, ili izričući kazne u kontrolama gde se glas i argumenti „kažnjenika“ ne čuju.
I list Danas bio je na meti takve provere poslovanja, nakon koje je izrečena kazna od pet miliona dinara i to za period koji nije bio „pokriven“ papirima jer su zaposleni iz ove kategorije prikupljali potrebnu dokumentaciju. Naime, Danas je imao zaposlene koji se svrstavaju u ovu kategoriju i stupanjem zakona na snagu bilo je potrebno da se ni malo jednostavnom, višemesečnom procedurom, koja je podrazumevala lekarske komisije, brojne nalaze i rešenja, to formalno pravno i dokumentuje. Za poreznike to nije bio nikakav argument. A Danas nije usamljen slučaj.
Deo zakona koji obavezuje poslodavce da na svakih 50 zaposlenih na spisku imaju i po jednu osobu sa invaliditetom, gotovo da je simbolično uticao na njihovo upošljavanje i uglavnom je poslužio za punjenje državne kase. Naime, firme koje imaju više od 20 radnika, na koje se ova obaveza odnosi, ukoliko nemaju mogućnosti da uposle osobu sa invaliditetom, dužne su, prema prvoj verziji Zakona, da svakog meseca uplaćuju trostruki iznos minimalne zarade u poseban fond. Kasnije, taj je iznos smanjen na jedan minimalac.
– Unija poslodavaca je još od usvajanja zakona ukazivala da je njime država svoju obavezu socijalnog zbrinjavanja svalila na privredu, koja je i inače opterećena i godinama se nada da će se zahvatanja smanjiti. Praksa je pokazala da nema ni dovoljno osoba sa invaliditetom koje bi mogle da odgovore zahtevima privrede, da mnoga preduzeća nemaju uslove da radno mesto učine fizički dostupnim kao i da mnoge delatnosti ne mogu da odgovore zakonskoj obavezi jer su za rad u njima potrebne visoke fizičke sposobnosti zaposlenih, poput građevine ili agencija za obezbeđenje. Ali, sve one moraju da plaćaju penale zbog toga, što je čist parafiskalni namet – kaže za Danas Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije.
On dodaje da Unija godinama ukazuje kako je poslodavcima preneto previše socijalnog tereta koji bi trebalo da bude državna briga, a da sa druge strane administracija nije u stanju da obezbedi ono što joj je osnovni zadatak – jednake uslove privređivanja za sve na tržištu.
– I dalje je prisutna praksa da inspekcije „ne silaze sa vrata“ uredno prijavljenim firmama, izriču kazne i za najmanje sitnice ili čak samo formalne nedostatke, dok one koje rade na crno ili u sivoj zoni uopšte ne kontrolišu niti mogu da pronađu model kako bi ih uveli u legalne tokove – objašnjava Atanacković.
Podsticaji bolji nego kazne
Nešto bolje rezultate postigla je Nacionalna služba zapošljavanja, jer je uspela da kroz programe podsticaja i nadoknada za prilagođavanje radnih mesta, sa svoje evidencije od momenta primene ovog zakona, u maju 2009, „skine“ 14.354 osobe sa invaliditetom. Pre toga godišnje se posredstvom NSZ upošljavalo 200 do 300 njih, ali podatak nije pouzdan jer je ne mali broj osoba sa invaliditetom do radnog mesta došao po osnovu obrazovanja i ne koristeći povlastice, jer ih u pre ovog zakona nije ni bilo. Uz to, značajnije se spisak prijavljenih u redu za posao nije smanjio, jer su u međuvremenu pristizale nove generacije.
Selektivno
– List Danas je platio drastičnu kaznu, ali mene interesuje da li su sa istom revnošću poreznici kažnjavali firme koje godinama radnicima ne isplaćuju zarade i ne uplaćuju doprinose, i da li su kod njih proveravali koliko osoba sa invaliditetom zapošljavaju – kaže Nebojša Atanacković.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
