LABUS: Liberalizacija trgovine najbolja stvar koju sam uradio

 Prošle nedelje mu je na jednom skupu u Akademiji nauka i umetnosti Srbije u lice upućen taj prigovor – nije odgovorio. Za naš list Labus kaže da godinama sluša taj prigovor, da je to maskirani stav da Srbija ne treba da žuri u EU, da mu je svejedno kako se tumači njegova politika liberalizacije trgovine i da će njegova uloga u tome biti mnogo jasnija „kad jednom shvatimo od čega se živi i razvija“.

„Ja svoj deo odgovornosti za vođenje državnih poslova nikada nisam isključivao. Međutim, liberalizacija trgovine je bila jedna od najboljih stvari koje sam uradio“, kategoričan je Labus.

On smatra da njegovoj politici liberalizacije iz 2001. godine prigovaraju ili protivnici ulaska Srbije u EU ili potpuni ignoranti.

„Mi smo u EU dobili asimetrične preferencijale u trgovini, odnosno EU je odmah ukinula carine na uvoz gotovo svih naših roba u 2001. godini, a za uzvrat smo ušli u proces pridruživanja koji podrazumeva postepeno snižavanje carina do momenta ulaska u EU. Naš odgovor da ne želimo da menjamo carine bi praktično značio odluku da ne ulazimo u EU“, kaže Labus.

On dodaje da je drugo pitanje zašto mi nismo ušli u EU do 2014. godine kada počinje potpuno da deluje zona slobodne trgovine. „I tu je razlog jednostavan. Ljudi su bili protiv ulaska u EU i kočili su to na sve strane iz hiljade raznovrsnih razloga. I sada se pitaju šta nam se desilo.“

Profesor Labus tvrdi da se u ekonomiji uvek morate pitati šta je alternativa. Alternativa je, po njemu, zatvaranje tržišta što smo, kaže, imali deset godina u doba Miloševića, ali to više nije moglo da traje jer se svet, dok smo mi ratovali, potpuno izmenio, a globalizacije svetske trgovine je bila definitivno završena. „Visoke carine i trgovinska izolacija je mogla da bude opcija u vreme samoupravnog socijalizma – a nije bila – a sada ona više ne postoji. Može da nam se sviđa to ili ne sviđa, ali to je surova realnost. Ako se tome ne prilagodimo, nema nas. Priče o liberalnom kapitalizmu i brzoj liberalizaciji, Vašingtonskom konsenzusu i sličnim zaverama uopšte nam ne pomažu“, kaže Labus i dodaje da se liberalizaciji iz 2001. ima zahvaliti što „danas sistem spoljne trgovine ne stvara korupciju, postoje izolovani nesistemski slučajevi, što je nešto sasvim drugo i protiv njih se bori policija kao u svim drugim zemljama“.

Labus kategorično odbacuje i opravdanost prigovora da je, u tom kontekstu liberalizacije, našu privredu politički i ideološki previše usmeravao i ograničavao samo na tržište EU, a jasno je demotivisao za rusko i kinesko tržište. „Nisam ja nikoga zanemarivao mojom politikom spoljne trgovine“, kaže i dodaje: „Da vas podsetim. U to vreme ni Rusija ni Kina nisu htele da reše pregovorima naše spoljne dugove, a mi smo tada tehnički bili bankrot. Ja sam išao i u Moskvu i u Peking. Nisam postizao nikakav rezultat. Na drugoj strani, Amerika, Evropa i Japan su nam otpisali dugove za 66 odsto i omogućili nam kasnije zaduživanje, što smo uspeli da zloupotrebimo. Posle mog izlaska iz vlade rešeno je pitanje klirinškog duga Rusije prema nama upravo po formuli koju sam ja predložio. Dug prema Kini nije smanjen ni za jedan dolar, ali Kina podstiče neke svoje građevinske firme u Srbiji. Tada je Kina praktično završila eksproprijaciju svih naših direktnih investicija u tu zemlju. Ne kažem da je to bila politika centralne vlade, ali kantoni su to praktično tako uradili“.

Svi se, kaže Labus, nostalgično sećaju kako je za nas bilo važno rusko tržište, a zaboravljaju da se to dešavalo u doba hladnog rata i zabrane transfera moderne tehnologije na Istok. „Mi smo vršili reeksport i kršili ta pravila, ali su nam gledali kroz prste jer je naša uloga kao nesvrstane zemlje u stabilizaciji svetskog mira bila pozitivna i veoma cenjena. Mi smo kasnije od faktora stabilnosti postali faktor rizika, Rusija se otvorila prema svetu i nije više dozvoljavala da drugi uzimaju kajmak na njenim prirodnim resursima – umesto Geneksa došli su njihovi oligarsi. Rusko tržište reeksporta se više nikad neće ponoviti, ali ostaje nostalgija za dobrim starim vremenima“.

Ili kao Tajvan

„Tajvan je, na primer, imao uspešan slučaj prvobitnog zatvaranja tržišta, pa potpune liberalizacije. Međutim, u tom periodu je država pomagala tajvansku izvoznu privredu i nije bilo stranih investicija. Kada je država prestala da ih pomaže, došli su strani investitori, ali je u međuvremenu napravljena tehnološki napredna izvozna privreda. Šta može naša država da investira i da li može da obezbedi tehnološki razvoj? Pogotovo u trenutku kada smo smenili Miloševića“, kaže Labus.