Nerazvijenost osiguranja šteti građanima

 Jedan od glavnih argumenata industrije životnog osiguranja u raspravi o tome zašto bi država trebalo da uvede poreske podsticaje za ulaganje u osiguranje života je u tome da bi na taj način veliki broj građana bio motivisan da investira u ovu vrstu osiguranja, što bi znatno povećalo iznos sredstava u rukama osiguravajućih kuća, koji bi one zatim investirale u državne hartije od vrednosti.

To bi zatim pod državnu kontrolu stavilo ogromne količine novca, koje bi ona mogla da uloži u nedostajuće kapitalne investicije, odnosno u infrastrukturu, što bi dugoročno dovelo do privlačenja stranih investicija, rasta zaposlenosti i većeg privrednog rasta.

Branko Krstonošić, predsednik Upravnog odbora Viner štediše osiguranja kaže da se u srpskoj praksi pokazalo da je najkraći rok na koji se zaključuju ugovori o životnom osiguranju bar deset godina, zbog čega je osiguravajućim kućama u izuzetnom interesu da sredstva od prikupljene premije mogu da plasiraju na ovom tržištu. Prema njegovim rečima, problem je u tome što u Srbiji postoji samo jedna mogućnost za investiranje novca osiguravajućih kuća, a to su obveznice stare devizne štednje, što je kanal „koji nestaje“.

– Taj problem moguće je razrešiti i to se već čini tako što će se na tržištu pojaviti dužničke hartije od vrednosti, čija je ročnost sinhronizovana sa dužinom trajanja ugovora o životnom osiguranju. Kao najbolje rešenje, pokazuju se državne ili opštinske obveznice, koje bi osiguravajuće kuće mogle da kupuju – objasnio je Krstonošić na jučerašnjoj konferenciji Danas konferens centra „Sektor osiguranja i održivi razvoj Srbije“.

Kako je napomenuo ovaj stručnjak, u pregovorima sa Ministarstvom finansija već je napravljen jedan značajan korak, a to je emisija dugoročnih, 15-godišnjih državnih evroobveznica, koje potpuno odgovaraju osiguravajućim društvima.

Pre oko mesec dana, država je, dodaje prvi čovek Viner štediše osiguranja, emitovala dugoročne hartije u ukupnoj vrednosti od 200 miliona evra, kada su učesnici iz sektora osiguranja kupili čak polovinu čitave emisije, odnosno 100 miliona evra.

– Država na ovaj način dobija kvalitetna sredstva, koja ne bi trebalo da budu upotrebljena ni na jedan drugi način osim za ulaganje u infrastrukturne razvojne projekte – kaže Krstonošić.

Prema njegovim rečima, sektor životnog osiguranja u Srbiji je nerazvijen, zato što su svi elementi koji utiču na njegov napredak i sami nerazvijeni, a naročito tržište hartija od vrednosti, zbog čega „osiguranja pate“.

Upravo zbog toga, on smatra da je uvođenje dugoročnih hartija bio „prvi, i to ne beznačajan korak“, te da prikupljanjem novca od osigutavajućih kuća, država na ovaj način može da sprovede velike investicije, koje će dovesti do većeg zapošljavanja, redovnih plata i ukupnog napretka.

Poreske olakšice

Krstonošić je naveo da emitovanje dugoročnih hartija nije dovoljno jer „ako se želi stalan priliv hartija od vrednosti“ potreban je i rast broja osiguranika, za šta su opet potrebni poreski podsticaji, a ne samo mogućnost kupovine dugoročnih obveznica. Poreske olakšice su, prema Krstonošićevim rečima, provereni stimulans za razvoj životnog siguranja, čak i u vremenu krize, zbog čega bi, kako smatra, država trebalo da usvoji čitav paket mera, koji je industrija osiguranja predložila vladi i Ministarstvu finansija. Ako bi kompletan predloženi model bio sproveden, osiguravajuće kuće bi za pet godina mogle da prikupe milijardu evra novca koji bi mogle da ulože u državne obveznice, a to je novac „sa kojim mnogo toga može da se reši“.