Podrška FAO i EBRD razvoju poljoprivrede Srbije

Umesto toga, visoko kvalitetna hrana, hrana sa zaštićenim geografskim poreklom, organska hrana ali i celo novo tržište takozvane „free“ hrane (bez šećera, konzervansa, aditiva, glutena itd.) koje izuzetno brzo raste poslednjih godina jesu mogući pravci razvoja domaće poljoprivrede – kaže u razgovoru za Danas Miloš Milovanović, internacionalni konsultant Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), dodajući da tradicionalni sektori poljoprivrede poput ratarstva (a naročito proizvodnja i prerada uljarica), stočarstva ali i sektori voća i povrća jesu oblasti koje mogu biti značajno unapređeni. Naravno, kako kaže, za oslobađanje ovog potencijala potrebne su investicije, uređenje zakonskog okvira ali pre svega znanje.

*Koliko projekata imaju trenutno FAO i EBRD u Srbiji, šta je najznačajnije?

Trenutno je u Srbiji u toku implementacija ukupno šest projekata tehničke saradnje kojima FAO i EBRD pomažu razvoj poljoprivrede Srbije. Pored podrške u izradi i implementaciji dva zakona u oblasti finansiranja poljoprivrede (Zakon o javnim skladištima i Zakon o predžetvenom finansiranju), po važnosti se izdvaja politički dijalog između privatnog i javnog sektora u oblasti mesa i mleka. Takođe, u toku je implementacija i projekata u oblasti geografske zaštite kvaliteta poljoprivrednih proizvoda i standarda u oblasti proizvodnje, prerade i prometa mesa.

*Kakva je saradnja i ima li je sa vlastima u Srbiji?

Imamo konstruktivnu i otvorenu saradnju sa državnim organima, a pre svega sa resornim Ministarstvom poljoprivrede i životne sredine. Ipak, ograničenost ljudskih i finansijskih resursa državne uprave ponekad sprečava punu eksploataciju mogućnosti koje smo sproveli u drugim zemljama i koje nudimo Srbiji.

*Agrarni budžet za ovu godinu je smanjen, ratari su dobili 8.000 dinara manje nego prošle godine. Šta da rade poljoprivrednici, očigledno ne mogu da se oslanjaju na subvencije? Šta bi trebalo da urade, da se udruže?

Udruživanje je svakako imperativ za poljoprivrednike naše zemlje jer usitnjeni i razjedinjeni sasvim sigurno neće moći da izdrže izazove rastuće konkurencije. U ovom kontekstu je jako dobar signal nedavno usvajanje Zakona o zadrugama čiju su izradu pomogli i FAO i EBRD. Takmičenje u subvencijama sa razvijenim zemljama nije utakmica koju naša poljoprivreda treba da igra jer je ona unapred izgubljena. Umesto toga, raspoloživa (ograničena) budžetska sredstva treba u što je moguće većoj meri usmeriti ka investicijama u poljoprivredu jer su one pokretač konkurentnosti. U tom smislu je apsolutni prioritet i ispunjavanje svih administrativnih uslova kako bi naši poljoprivrednici mogli što pre da koriste IPARD sredstva EU.

*Vlada je tek prošle nedelje odobrila zapošljavanje 103 čoveka u Upravu za agrarna plaćanja. To znači da i ove godine ostajemo bez IPARD, tek sledeće će nešto moći da se iskoristi. Koliko će našim poljoprivrednicima uopšte koristiti ta sredstva? I ko će moći da ih koristi, da li će to moći samo veliki?

Iskustvo zemalja skorijih korisnika govori da su veliki poljoprivrednici i poljoprivredne kompanije imale prednost u korišćenju ovih sredstava. To je i logično imajući u vidu da mehanizam dodele IPARD sredstava podrazumeva finansiranje celokupne investicije sopstvenim sredstvima, a refundiranje dela sredstava tek po završetku investicije. Takođe, ove investicije dugo traju i traže angažovanje stručne pomoći budućim korisnicima, koja takođe košta. Iz ovih razloga mali poljoprivrednici često nemaju mogućnost da ih koriste. Ipak, u situaciji kada je agrarni budžet zemlje svake godine manji, bespotrebno je govoriti o tome koliko će ova sredstva značiti domaćoj poljoprivredi.

*Šta još država treba da uradi? Koliko će loše na razvoj sektora uticati izbori?

Predvidivost, stabilnost i konzistentnost državne politike jesu preko potrebni sektoru kakav je poljoprivreda. Ovaj sektor zahteva značajna finansijska sredstva, višegodišnje planiranje i dosledan pristup kako bi doneo rezultate. Ipak, imajući u vidu spoljnopolitičku orijentaciju zemlje, oličenu u integraciji zemlje u Evropsku uniju kao prioritetom, harmonizacija domaće poljoprivredne politike sa Zajedničkom agrarnom politikom EU treba biti spona i pravac politike koja se u agraru Srbije primenjuje u međuvremenu. Imajući u vidu da sve zemlje Zapadnog Balkana imaju iste spoljnopolitičke ciljeve, ova harmonizacija će doneti brojne koristi na putu ka EU, a samo jedna je povećanje spoljnotrgovinske razmene poljoprivrednih proizvoda kako sa EU tako i sa drugim zemljama Zapadnog Balkana. U tom smislu, nastupajući izborni proces pod pretpostavkom da će njegovo okončanje dovesti do pobede proevropski orijentisanih stranaka za šta postoje sve indicije da će se desiti, neće predstavljati preveliki problem za ovaj sektor.

S druge strane, možda je bolje reći šta država ne treba da uradi. Država ne treba da diktira cene, država ne treba da otkupljuje viškove poljoprivrednih proizvoda, država ne treba da izvozi i uvozi. Za sve to postoje mnogo efikasniji igrači od države. Ono što država treba da uradi jeste da stvori i osigura primenu pravnog okvira za razvoj poljoprivrede. Takođe, potrebno je da ograničena finansijska sredstva kojima raspolaže troši na najoptimalniji način to jest na one mere politike koje daju najbolji rezultat i na one korisnike kojima je pomoć najpotrebnija. Potrebno je da otvori vrata stranih tržišta za robu iz naše zemlje jer bescarinski pristup nekom tržištu nije uvek garant prisustva strane robe na njemu. Postoje mnogi načini kao se vancarinskim barijerama delovi tržišta pojedinih zemalja drže zatvorenim za našu robu i upravo u njihovo otklanjanje treba uložiti posebnu energiju. Sve su ovo poslovi za državu i kreatore njene politike.

*Šta su po vama najveći problemi poljoprivrede Srbije?

Kada se diskutuje na ovu temu, uglavnom se ističu problemi poput nedovoljno sredstava koja država izdvaja za podršku poljoprivredi, nedostatak regulatornog okvira za podsticanje razvoja poljoprivrede, usitnjenost proizvodnje, nizak stepen produktivnosti u većini grana poljoprivredne proizvodnje itd. Ne želeći da ovo negiram, ja bih istakao nedostatak znanja kao jedan od glavnih problema. Poljoprivreda 21. veka više nije tradicionalni sektor, običan proizvođač sirovina za industriju, već polje primene poslednjih naučno-tehnoloških dostignuća. Znanja o ovome je potrebno proširiti sa ograničenog broja naših uspešnih poljoprivrednika i kompanija na što veći broj učesnika agrobiznisa, potrebno je otvoriti oči i um za nove aspekte poljoprivrede, za nova brzorastuća tržišta, za promene u navikama potrošača.