Bol čoveka koji je video previše

Figurom nije bio impozantan već samo zdepast, sasvim kao brica s okruglim licem i velikim smislom za humor. Malo ko je mogao da vidi duboku bol koju je u sebi nosio, bol očajnog čoveka koji je video previše. Ipak Sol Šnadov je moderni jevrejski heroj, jedan od veoma retkih koji iskreno mogu da kažu da je doživeo neki oblik pravednog zadovoljenja protiv nacista koji su ubili njegovu porodicu. Ipak, na kraju krajeva, bila je to mala kap u okeanu amoralnost i.

Pre nekoliko godina Mosad je našao Sola Šnadova u SAD, gde se naselio mnogo godina ranije, i obezbedio mu let do Izraela kako bi ukazao počast Jad Vašemu, muzeju i institutu Holokausta. Golda Meir ga je srela na aerodromu. On je bio jedan od poslednjih živih heroja jevrejskog rata.

Sa sobom je Šnadov doneo fotografiju partizanske jedinice u kojoj se borio po šumama Bele Rusije, to jest onoga što mi danas poznajemo kao nezavisnu državu Belorusije, slovenskog naroda smeštenog u sendviču između Poljske i Rusije, severno od Ukrajine. Solova fotografija je danas jedan od najpoznatijih postera distribuiranih širom sveta kao deo B'nai Britove obrazovne serije posvećene Holokaustu. Plakat ima naziv „Jevrejski otpor“. Muškarci i žene izgledaju tako mladi i tako sumorni. Pozirali su u dva reda, s puškama na gotovs, sa prekrštenim rukavima punim municije. Sol Šnadov je u prvom redu, drugi sa desne strane.

Jevrejski partizani iz Bele Rusije bili su gotovo svetinja za izraelske političare, iz razloga koji su posebno dirljivi. Mnogi od glavnih ministara, članova kabineta, kao i obaveštajnih načelnika Izraela, rođeni su u ili u blizini Bele Rusije. Za prvih četrdeset pet godina postojanja Izraela, brojni predsednici vlade došli su iz područja kojeg čine Bela Rusija, Litvanija, Rusija i Ukrajina. To je oblast koja leži u okviru proširene granice delatnosti tzv. „VorKommando Moskau“, nacističke jedinice koja je organizovala i sprovodila masovna istrebljenja istočnoevropskih Jevreja tokom 1941. i 1942. godine, još i pre nego što je mašinerija gasnih komora bila sazdana i puštena u pogon.

Čovek koji je ubio porodicu Sola Šnadova bio je Emanuel Jasiuk. On se takođe naselio u Sjedinjenim Državama nakon rata, napravivši svoj novi dom na mestu udaljenom samo pola sata vožnje od Sola Šnadova. Za razliku od Sola, Jasiuk i njegove kolege, kao što je Stanislav Stankijevič, imali su pomoć sa visokog nivoa za ulazak u SAD, a onda i pomoć od same vlade za dobijanje dobro plaćenog posla. Jasiuk i Stankijevič, koji su vodili koncentracioni logor u kojem je Šnadov bio zasužnjen, bili su među fašističkim „borcima za slobodu“ Alana Dalsa, a zatim i članovi Niksonovih etničkih fašista, važnih za obezbeđivanje izbornih glasova republikanskoj stranci. Jasiuk, Stankijevič i njihovi prijatelji nisu pobili samo Šnadovljevu porodicu, nego i porodice mnogih lidera države Izrael.

Šnadov i jevrejski partizani su uzvratili za sve njih. To je ono što ga je napravilo herojem za Goldu Meir i njene kolege. Bila je to jedina satisfakcija, ili pravda, koju su mnogi izraelski lideri ikada dobili. Dopuštanje ovim nacistma da dejstvuju sa slobode na osnovu ugovora sa Nelsonom Rokfelerom iz novembra 1947. godine, bio je najgora stvar koja je ikada mogla biti učinjena toj generaciji jevrejskih vođa. Ali, bila je to cena koju su izabrali da plate. Da nisu, nikad ne bi bilo Izraela. Oni su trgovali ćutanjem za bezbednost, ćuteći o bekstvu nacista u zamenu za glasove u Ujedinjenim nacijama kojima se garantovalo da će biti obavljena podela Palestine.

A istina je užasavajuće jednostavna. Tvorci prvog, brutalno monstruoznog sistema ubijanja u okviru nacističkog Holokausta nikada nisu bili kažnjeni za svoje zločine. Guvernerima, gradonačelnicima i načelnicima policije koji su izvršili ove zločine protiv čovečnosti pod rukovodstvom VorKommando Moskau, namerno je bilo dozvoljeno da ostanu slobodni. Razlog je bio jednostavan.

Nastavlja se