Broj Apisovih neprijatelja se povećavao

Vladimir Dedijer: SARAJEVO 1914 (20)

Kapitalno delo vodećeg istoričara druge Jugoslavije Vladimira Dedijera „Sarajevo 1914“ premijerno je napisano na engleskom jeziku 1964. godine. Naredne godine objavljuje se i izdanje ove knjige na srpskom jeziku. U proteklih pola veka ova knjiga je nezaobilazna u svim istraživanjima i novim studijama o 1914. godini. Prvi put posle 1978. godine izdavačka kuća „Obradović“ iz Beograda objavljuje reprint ove knjige. U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi delove o odnosima unutar trougla Aleksandar Karađorđević – Nikola Pašić – Dragutin Dimitrijević Apis uoči i posle Sarajevskog atentata. Iz ovih delova Dedijerove studije može se sagledati uloga Srbije u ovom sudbonosnom događaju.

Čini se da se Apis nije nadao da će Princip i drugovi uspeti da ubiju Franju Ferdinanda, nego da je smatrao da će već i sam pokušaj atentata otežati Pašićeve odnose sa Austrougarskom i tako oslabiti njegov položaj. Ovu pretpostavku potvrđuje jedna Tankosićeva izjava data u trenutku hapšenja, posle predaje austrijskog ultimatuma, kada je jednom generalu, koji je prisustvovao hapšenju, na njegovo pitanje zašto je to učinio, odgovorio: „Za inat Pašiću.“

Radi potpunije istorijske ocene ovog ključnog pitanja, pozadine sarajevskog atentata, mora se uzeti u obzir razvoj odnosa između Aleksandra, Pašića i Apisa posle 28. juna 1914. godine. Izbijanje rata sa Austrougarskom 28. jula 1914. godine odložilo je otvoreni sukob između tri faktora vlasti u Srbiji, ali razlike u gledištima među njima nisu se smanjile, a još manje lične antipatije. Rade Malobabić se 25. jula 1914. godine vratio iz Bosne u Beograd i pukovnik Apis ga je obavestio da treba da se javi beogradskoj policiji. Tamo je Malobabić smesta bio uhapšen. U broju od 1. avgusta 1914. Politika je donela jednu vest iz Petrograda, poslatu iz Niša, sedišta srpske vlade, da se saznaje da je uhapšeni Malobabić, koji je opisan kao austrijski rezervni oficir u službi austrijske špijunaže, usko povezan s ubistvom Franje Ferdinanda i njegove žene. Pukovnik Apis pokušavao je da dođe u dodir s Malobabićem, ali bez uspeha. Prilikom sprovođenja iz Beograda u Niš, Malobabić se otrgao pratiocima i iskočio iz brzog voza, ali je posle pronađen i uhapšen. On je držan u lancima u zatvoru sve do novembra 1915, kad su Apisovi ljudi uspeli da ga oslobode, pre povlačenja srpske vojske preko Albanije, i dovedu pod direktnu Apisovu zaštitu.

Vojnički poraz Srbije u kasnu jesen 1915..doveo je i do razbuktavanja sukoba između Aleksandra, Pašića i Apisa. Crnorukci su optuživali Pašića da je on kriv za poraz, jer je srpska Vrhovna komanda predlagala da se Bugarska napadne još u leto 1915. godine, kako srpska vojska ne bi kasnije bila izložena udarcima Bugarske s leđa, kada sa severa budu krenuli u napad Nemci i Austrijanci.

Sam Aleksandar se krajem 1915. godine kolebao s kim da se najpre obračuna, s Apisom ili Pašićem. Aleksandar je uspeo, još u leto 1915. godine, da smeni Apisa sa dužnosti šefa Obaveštajnog odeljenja Vrhovne komande. Mnogi od Apisovih pristalica izginuli su u ratu. Major Tankosić bio je teško ranjen 18. oktobra 1915. godine i umro je posle nekoliko dana. Sahranio ga je njegov verni pratilac Đuro Šarac. Oko Apisa se nalazilo i nekoliko mladobosanaca, među njima Muhamed Mehmedbašić i Mustafa Golubić. U isti mah, broj Apisovih neprijatelja se povećavao. Aleksandru su svakodnevno pristizale dostave da mu Apis preti. Slobodan Jovanović, koji je u to vreme bio u kontaktu s Aleksandrom, smatra da su regenta podbadali belorukci i tajna policija Ministarstva unutrašnjih dela. Osim toga, Aleksandar se plašio Apisa:

„Aleksandra nije napuštala misao da mu Apis radi o glavi. Cela Apisova prošlost kraljoubice, osiono držanje njegovih pristalica, svakodnevne dostave belorukaca i policije – sve je to održavalo Aleksandra u takvoj uznemirenosti da on nije više razlikovao između svoga straha i istine. U kakvoj je atmosferi on živeo, može se zaključiti po onome što je kasnije Ljubomir Jovanović kazivao Svetozaru Pribićeviću o Apisu. Jovanović je tvrdio da je Apis ubio Franca Ferdinanda u nameri da izazove rat, da se spremao da ubije i nemačkog cara, i da uopšte pati od ubilačkog ludila. Slušajući ovakve stvari, Aleksandar je najzad morao dobiti o Apisu predstavu kao o jednom zločinačkom tipu koga je opasno ostaviti u slobodi. Apisovi protivnici jednako su šaputali da Apis ne sedi skrštenih ruku. Svaki njegov i najmanji pokret tumačio se kao predznak nečega opasnog – i u prestolonaslednikovoj okolini svi su se upravo čudili što Apis jednom ne počinje.“

Nastavlja se