Divljenje i strahopoštovanje prema državi

Todor Kuljić: SPOMENICI I ANTISPOMENICI – između pijeteta i identiteta (4)

Kakav bi spomenik u našem regionu mogao pomoći kritičkom suočavanju sa prošlošću novih generacija? U poslednjih nekoliko godina se u regionu pod pritiskom EU užareni nacionalizam povlači iz visoke politike, ali i dalje u nesmanjenom obimu opstaje u hegemonoj nacionalnoj kulturi sećanja. Na svim stranama prevladava slavna, u suštini konfliktna prošlost, nigde nema neslavne prošlosti koja može pomoći izmirenju. Svuda niču muzeji ratne slave, nigde muzeja koji bi budili stid od rata. Zacrtani put ka EU krči hegemoni desničarski identitetski simbolički kapital. Danas u feljtonu objavljuje najzanimljivije delove iz šire neobjavljene studije Tanatopolitika.

Premda su fizički trajni, spomenici, ipak, zbog izmene hegemonih vrednosti, s vremenom menjaju poruke i smisao. Lako je pojmljivo da svako doba nameće drugačiji smisao javnom spomeniku. Treba dodati da spomenici ne osmišljavaju hegemone vrednosti samo preko epitafa nego i preko vizuelnog izgleda. Sve dok je većina podvlašćenih bila nepismena, bila je aktuelna propaganda preko vizuelnog. „Slike su Biblija analfabeta“ bilo je načelo crkve kada je freske i slike unosila u prostore za okupljanja vernika. To su, naravno, radile i države jer je slika bila impresivnija čak i od reči, pa je ubeđivačka snaga spomenika i raznih impresivnih građevina (Palate pravde) počivala na vizuelnom utisku. Monumentalne građevine uvek bude divljenje i strahopoštovanje prema državi i preko vizuelnog utiska ostvaruju društvenointegrativnu ulogu. Reč je o arhitektonskoj manifestaciji moći, koja se može pratiti od rane antike pa sve do Casa Poporului, koju je Čaušesku gradio u Bukureštu. Austrougarska carevina je takođe gradila monumentalne zgrade sudova da bi zasenila podanike snagom, pravdom i večnošću imperije. Na isti način su se i razne religije trudile da preko umetnički raskošnih crkava i monumentalnih zdanja razbude strahopoštovanje. Rečju, trebalo je ubediti podvlašćene u nesmrtnost države i crkve koje su iznad smrtnog pojedinca. I ovde je tanatopolitika važan segment ideologije. Nisu bez jakog razloga zgrade parlamenata u Budimpešti i Londonu prihvatale monumentalne motive iz crkvene arhitekture. U prostornoj propagandi bilo je raznovrsne manipulacije preko simbola, umetničkog oblikovanja spomenika i preko slika vladara i svetaca. Spomenici su samo jedan oblik javne upotrebe umetnosti. Bez obzira na umetničku vrednost, nikada nije bilo sigurno koliko će javni spomenik trajati, odnosno koliko će dugo osiguravati poštovanje podvlašćenih. Zato je istorija razaranja spomenika važna koliko i istorija njihovog nastanka. Nakon snažnih društvenih promena svaka nova vlast se okretala kamenu: u njemu je klesala svoje heroje, ali i rušila skamenjene nitkove oborene vlasti. Kao što u Francuskoj krajem 18. veka skoro nijedan kraljevski spomenik nije preživeo doba revolucije, tako je i rušenje komunističkih i antifašističkih spomenika dva stoleća kasnije bila signatura izmene političkih vrednosti, ali i nove političke upotrebe smrti. Poslesocijalističke vlasti su u njima videle opasnost u meri u kojoj su komunisti u njima gledali integrativna sredstva. Treba li uopšte podsećati na to da je rušenje javnih spomenika uvek bila politička akcija?

To što je spomenička kultura sećanja uokviravana različitim epohalnim vrednostima uopšte ne relativiše njenu suštinu. Naprotiv, jasnije ističe njenu bit. Istoričarka iz Erlangena U. Mejer-Voler je konkretno pokazala da su upravo grobovi i spomenici u Nemačkoj prilično pouzdani svedoci duha vremena. Ne samo otuda što isti pokazuju različit opšti istorijski odnos prema smrti, nego i zato što svaki grob treba razumevati kao izraz samoviđenja pojedinca i grupe, njihovih materijalnih mogućnosti, ali i ukusa. A to što su se neka groblja krajem 19. veka smeštala podalje od gradskih kapija može se objašnjavati svesnim potiskivanjem smrti iz prosperitetnog građanskog društva. Osim toga, kultura sahranjivanja se nije iskazivala samo u izmeni protokola sahrane, nego i u promeni jedinstva estetike groba, lokacije groblja, okoliša i zelenila. Još od Ž. Ž. Rusoa sklad sa prirodom bio je oličenje jedinstva srećnog života i smrti. Nije toga bilo kod srednjevekovnih grobalja koja nisu bila uređivana hortikulturom ni parkovima. Deca su sahranjivana sa skromnim drvenim krstom, a grob je održavan samo dok je bol trajao. Imućniji su stavljali gvozdene krstove, a još imućniji su počeli da stavljaju kamen kao trajnije obeležje.

Ovde treba dodati da klase ne iskazuju samo ekonomsku nejednakost nego i simboličku i kulturnu nejednakost i razlikuju se i po emotivnoj dimenziji društvenog života. Emotivna i afektivna dimenzija nejednakosti ogleda se i u odnosu prema smrti. Različit je odnos klasa prema zdravlju i različit je rizik od bolesti. Ne samo što imućniji žive duže i kvalitetnije od sirotinje nego su im drugačija i očekivanja od života. Društvene razlike u klasno uslovljenoj kulturnoj praksi ove vrste su neobično važne i postoje i kod suočavanju sa smrću. Burdijeov pojam habitusa se odnosi i na klasom uslovljenu i klasom oblikovanu osećajnost. U tom smislu i grobovi kao simboli pokazuju klasno uslovljenu kulturnu praksu i identitet.

Tako je u sećanju na mrtve kod siromašnih krajem 19. veka u Engleskoj Dž. Strendž, istoričarka iz Mančestera uočila pragmatizam uslovljen materijalnim položajem. Pokazala je da je simbolički jezik gubitka umrlog i klasno uslovljen. Zajednički anonimni sirotinjski grobovi dugo su bili lišeni individualnog i porodičnog identiteta.

Nastavlja se