Doprinos strahotama Holokausta

Jevreji su prebacivani po stotinu istovremeno do puta u blizini aerodroma gde su bili iskopani dugi rovovi. Tu su bili prisiljeni da se skinu i polegaju jedni na druge, glavom na tuđe pete. Stankijevičeva ideja bila je da se puca kroz dupli red tela kako bi se sačuvala municija. Bio je to njegov originalni doprinos strahotama Holokausta.

Naravno, ako bi Jevrejinu na vrhu bilo pucano u srce, onaj ispod njega je bivao samo ranjen. Policiji je rečeno da prekrije ranjene tankim slojem prljave zemlje, a zatim da ih uguše ispod još jednog duplog sloja tela. Takvo ubijanje je trajalo celi dan: sloj zemlje, dvostruki sloj tela, još jedan sloj zemlje, i tako dalje. Stankijevič je bio veoma ponosan svoj sistem. Nazvao ga je „metodom sardina“.

Tek posle rata je otkriven najgori deo ovih zverstava: tela najmanje dece nisu imala rane. Očigledno, da bi snizio troškove za metke, Stankijevič je sahranjivao bebe žive. Naravno, on nije bio tamo da čuje njihove prigušene krike. Nakon što je izdao naređenja, on je otišao u vožnju zemljom kako bi izbegao buku masakra. Na kraju krajeva, ipak je on bio civilizovan čovek. Čak ima i doktorat iz humanističkih nauka na jednom uglednom belgijskom univerzitet.

SS je bio primereno impresioniran i unapredio je Stankijeviča. Imenovan je za gradonačelnika Baranovica, drugog po veličini grada u Belorusiji. Kada je Stankijevič tamo stigao u rano proleće 1942. godine, oko pedeset hiljada Jevreja je živelo u oblasti koja okružuje Baranovic, kao i oko petnaest hiljada u samom gradu. Stankijeviču je trebalo samo nekoliko nedelja da organizuje jevrejski geto. A onda je bio spreman da ponovi uspeh masakra iz Borisova.

Jevreji u Šnadovljevom selu čuli su vest o prvim pogubljenjima velikih razmera u Baranovicu tokom marta 1942. godine. Šnadov i drugi Jevreji iz Molchada raspravljali su o tome šta se dešava u velikom gradu. „Za nas je ključno pitanje koje nas je morilo bilo: zašto su ubili ove Jevreje? Zar oni ne ispunjavaju kvote doprinosa? Da li su ih ubili zato što su bili komunisti? Pokušali smo da uključimo sve vrste izgovora. Naravno, nije bilo razloga. Naprosto, oni su bili samo Jevreji.“

Čim su ubistva u Baranovicu krenula svojim tokom, Stankijevič je skrenuo pažnju na okolna sela. Nijedan Jevrejin iz Molchada nije bio pogubljen tokom prvih šest meseci nacističke okupacije. A onda se odjednom sve promenilo.

Svake nedelje, svakih deset dana, nemačke ubice su davale… naloge za sabiranje i ubijanje novih skupina Jevreja. Ukoliko se neko ne bi našao na listi, odahnuo bi s olakšanjem. Živeli smo od jedne do druge nedelje. Ljudi su bili srećni da požive jednu sedmicu duže. Počeo sam da razmišljam gde da pobegnem. Šta sam mogao da uradim? Bio sam odgovoran za svoju ženu, za suprugu mog brata i troje dece. Jedna kćerka je već umrla. Gde bi uopšte neko mogao da pobegne? Nemačka vojska i policija bili su svuda. Čak je deljena i nagrada za hvatanje Jevreja – pet kilograma šećera za svakog Jevrejina uhvaćenog u bekstvu. Znao sam, ukoliko bih pokušao da pobegnem, bio bih uhvaćen.

Septembra 1942. godine vreme je isteklo. U 10:00 časova uveče Bela ruska policija odvela je Šnadova i pet stotina drugih mladih Jevreja iz molchadskog geta na robovski rad. Bio je to poslednji put da je video žive svoju suprugu, decu, rođake i komšije. Svako koga je Šnadov voleo ubrzo nakon toga je ubijen.

Šnadov je prebačen u geto Baranovica, direktno pod Stankijevičevim okom. „Izabran sam da radim za SD. Drugi su radili za SS. U šest ujutro smo bili postrojavani na izlazu iz geta, s identitetskim karticama u ruci… Morali smo da postavimo temelje za zdanje od cigala. Dole zatvor, a na spratu štab. Ujutro smo dobijali komad hleba, možda pola kilograma kao obrok za celi dan. Bilo je to vreme prelaska iz jeseni u zimu, pakao za rad na teškoj konstrukciji.“

Nastavlja se