Inaugurisan nacionalni vođa

PRE { text-indent: 2.5cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }PRE.western { }PRE.cjk { font-family: „Droid Sans Fallback“,monospace; }PRE.ctl { font-family: „FreeSerif“,monospace; }P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { } P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { }

A kada se smatra da je glavna tekovina čvrsto držanje monopola na vlast u vlastitim rukama, onda nestaju svi obziri ne samo prema protivniku, nego i prema najbližim saradnicima. Tako je jedna grupa partijskih kadrova, okupljena oko Slobodana Miloševića srušila s vlasti Ivana Stambolića i rasturila podmladak političke klase koju je on godinama stvarao, a u kojoj je Milošević dugo važio kao „princ od Velsa“. Kako se se vukli konkretni potezi i ko je i kako odlučivao u megdanima oko vrha vlasti, javnim i zakulisnim, verovatno nikada do kraja neće biti poznato. Ali je izvesno da je veći deo nomenklature prihvatio novog vođu a da su potom i same mase videle u njemu snažnog vođu-izbavitelja. Izlivi odanosti zasenili su one iz vremena najvećeg slavlja pokojnog vođe.

Srpski populizam krenuo je silovito u svoj revolucinarni pohod, iz samog vrha vladajuće partije. Za snažan „okidač“ obično se uzima susret partijskog vođe u usponu, Slobodana Miloševića, s uznemirenim Srbima na Kosovu polju, aprila 1987, koji su mu se žalili na svoje patnje a on im je, u vrlo napetoj atmosferi, obećao zaštitu rečima „niko ne sme da vas bije“ koje su se zavrtele u svim sredstvima propagande. Tako je objavljen zaokret politici vladajuće stranke. Najava novog pokreta i novog vođe uznemirila je vladajuće krugove. Neki su pružili i otpor „olako obećanoj brzini“ ali su ubrzo prevladani na samom vrhu vladajuće partije. Na famoznoj Osmoj sednici CK, septembra iste godine inaugurisan je Milošević kao nacionalni vođa.

Posle uspeha na prvom koraku k osvajanju vlasti, pobednički tabor se ubrzano instalira u institucijama sistema odakle istiskuje pripadnike gubitničke strane. Uzima maha ono što pobednici nazivaju „antibirokratskom revolucijom“. Naime, svi oni za koje se smatra da nemaju razumevanja za srpske patnje postaće meta napada pobednika-arivista, kako u okviru institucija, tako i van njih. Na mitinzima po trgovima i ulicama bezmalo svih gradova Srbije, a i šire, gde se „prozivaju“ razni „foteljaši“. Tako su nestali i poslednji kadrovi ranije revolucije da bi oslobodili mesta nadolazećim predvodnicima nove revolucije. Garant nacionalne homogenizacije bila je i eliminacija autonomnih struktura, uz slogane mitingaša „Oj, Srbijo iz tri dela, kad ćeš opet biti cela“. Još zamašnija je bila poruka drugih popularnih napeva: „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala / kakvi mala, kakvi mala, triput ratovala /1 opet će, i opet će ako bude sreće“.

Pretakanje ovih stihova i smernice konkretne politike bili su neskriveni u govoru novog Vožda, na 600. godišnjicu Kosovskog boja, na jednom od najmasovnijih mitinga, 1989. godine, kada je obznanio da Srbija ulazi u odlučne bitke, ako treba i oružane.

Bez zazora je uzdizao svoju politiku, rečima da „ako ne znamo da radimo, umemo da se bijemo“. Tako je lapidarno formulisana platforma oružane faze populističke revolucije. A da bi se ta etapa revolucije što bolje pripremila, nužna je konsolidacija nove vlasti. Pod tim se nije podrazumevala konstitucija novog poretka kroz izbore za ustavotvornu skupštinu i donošenje demokratskog ustava, nego učvršćenje prvih tekovina „antibirokratske revolucije“ i njenog vođstva. Realno gledano, teško bi bilo usaglasiti interese i ideologije svih učesnika u „događanju naroda“, od pristalica bivših kvislinških formacija, preko klerikalnih krugova, do raznih grupa ratnih veterana, delova kriminalnog podzemlja i predvodnika raznih grupacija koje nadolaze na talasima populizma. Računalo se s upotrebom raspoloživih resursa datog poretka, pre svega sa snagom vojske (smatralo se da je JNA po snazi četvrta u tadašnjem svetu), policije i vladajućim strukturama. Dakako, glavna pažnja bila je posvećena ustavnom učvršćenju vlasti novog Vožda.

Nastavlja se