Inicijativa Buša i Bejkera

Nakon toga, Miz je preporučio Valaha Reganovom savetniku za nacionalnu bezbednost, Robertu „Badu“ Mekferlejnu. Tako su sredinom 1985. godine Behtel i Rapaport ušli u „partnerski odnos“, koji je podrazumevao da će Rapaport obezbediti kod Izraelaca saglasnost „da ne oštećuju planirani gasovod. Zauzvrat, Rapaport će dobiti procenat od prodaje nafte, mogućno i od prodaje iste Izraelu“. Direktor CIA Bil Kejsi je odobrio ovaj plan, jer se činilo da promoviše američke interese na Bliskom istoku, a i da se ne pominju izgledni korporativni profiti.

Očigledno, Rapaport je bio uspešan u dobijanju obećanja premijera Peresa da neće ometaju Behtelov dogovor sa Sadamom Huseinom. U isto vreme, potpredsednik Džordž Buš je lično intervenisao kako bi organizovao bankarska sredstva za finansiranje iračke ratne mašinerije.

Poenta Buš-Bejkerove inicijative bila je da se u kratkom roku od tri godine Irak osposobi da od dotadašnjeg samo malog udela u snabdevanju SAD naftom, taj iznos podigne toliko da bude gotovo uporediv sa 2 miliona barela dnevno, koliko su isporučivali Saudijci. Naime, do 1987. godine SAD su uvozile samo 80.000 barela nafte dnevno iz Iraka. Godine 1989. predsednik Džordž Buš je potpisao vrhunski tajni dokument, Direktivu za nacionalnu bezbednost # 26, kojim je dozvoljen tajni prenos osetljive oružane tehnologije u Irak. Uvoz nafte iz Iraka popeo se na 1.100.000 barela dnevno 1990. godine. Milijarde dolara vredni krediti, garantovani od strane američkih poreskih obveznika, otišli su Sadamu Huseinu, i to nakon što je američka obaveštajna služba prijavila da je Husein koristio taj novac za izgradnju atomskog i hemijskog oružja za genocidno masovno uništavanje.

Britanci su bili samouvereni u proceni slanja oružja u Iraku. Jedan službenik Vajthola je napisao da „sumnja da postoji još neko buduće tržište takvih razmera ma na kom mestu, gde je Ujedinjeno kraljevstvo potencijalno tako dobro postavljeno“. Irak je bio „velika nagrada“. Više od šest nedelja nakon što je Sadam napao Kuvajt, britanska vlada je i dalje isporučivala velike količine artiljerijskih granata Jordanu, sa punim znanjem da će te isporuke biti preusmerene na Irak. Ništa od ove tajne istorije nije dospelo u javnost u vreme Zalivskog rata.

Pitanje je proste javne evidencije da su mnogi bivši pripadnici Regan-Bušove administracije imali toliko značajne investicije u naftnim kompanijama, da su imali nedvosmislen sukob interesa u određivanju politike SAD na Bliskom istoku. Kao što je ranije pomenuto, Džordž Buš je tajno zaobilazio federalni zakon o sukobu interesa na političkoj osnovi. Mnogi članovi njegove administracije su se obogatili u državama Zaliva nakon izlaska iz službe u vladi. Čak je i Bušov sin Džordž junior dobio unosan naftni ugovor u Zalivu. Bez obzira koja bi strana trijumfovala u Zalivskom ratu, naftni biznismeni bi bili pobednici. A pobedniku uvek sleduje plen.

Na kraju, dogovor o gasovodu se raspao, uprkos podršci Miza, Meferlejna, Rapaporta i drugih. Ali cela ta epizoda ilustruje korumpirani uticaj i ogromnu moć multinacionalnih korporacija koje su predvodile tajni rat protiv Jevreja. Sa kakvom god malom i privremenom preprekom ili štetom da su se susreli Behtel i njegovi prijatelji, sistem je nepogrešivo dalje funkcionisao. Na kraju je sve ispalo tako da je Džek Filbi bio u pravu. Sve što se događalo bilo je isključivo zbog nafte.

Sada možemo pogledati na jednu od žrtava. Samo jednu. Ali je, na mnogo načina, čovek kojim ćemo se pozabaviti bio primerak za sve Jevreje u svetu.

Nastavlja se