Kalkulisalo se pobedničkim procentima

Uz sve sumnje u korektnost brojanja glasova, to je realna slika stanja. Vrlo brzo se pokazalo i kakav je odnos snaga između opozicionih organizacija. SPO, predvođen Vukom Draškovićem, u pripremi mitinga 9. marta 1991. zaobišao je ne samo UJDI. Uprkos tome prisustvovali smo na Trgu republike, a potom sam se priključio opozicionim poslanicima koji su se okupili u zgradi Narodne skupštine zahtevajući da se sazove vanredna sednica. Računao sam da mi je dužnost da podržim opozicione poslanike. Proveo sam s njima dobar deo večeri i noći. Dok je Drašković bio prisutan rasla je odlučnost da se nešto preduzme. U jednom trenutku krenuli smo, nekim neobičnim putevima, ka zgradi Vlade, ali smo se naglo vrnuli, jer se proneo žamor da ćemo biti svi pohapšeni. Potom je Vuk masu pred skupštinom poveo neznano kud i ubrzo bio uhapšen. Ostao sam s poslanicima, podržavajući ih u pomenutom zahtevu, sada još više, otkako je Vuk uhapšen a ulicom tutnje tenkovi.

Razloga za vanrednu sednicu parlamenta bilo je više nego dovoljno. Iznenadila me rezignacija koja je zahvatila poslanike (neki su tražili da im se analizom krvi ustanovi privrženost srpstvu!) i indolencija čelnika Skupštine koji ih ignorišu. Napokon, pojavio se potpredsednik Pavić Obradović (brat generala Vuka Obradovića) koji je rekao da su u toku pregovori. O vanrednoj sednici. Ubrzo potom, pojavio se neki službenik Skupštine s aktom da u zgradi mogu ostati samo poslanici. Pokupim se i odem. Bila je već uveliko prošla ponoć. Pođem u sedište SPO (u Ulici Džordža Vašingtona). Sobe prepune ljudi, a i vonja na duvan i džibru. Od vođstva glavnu reč vodi potpredsednik stranke Jovan Marjanović, profesor Fakulteta političkih nauka. Pominju da ka Beogradu kreću neke grupe, da se borba nastavlja…

Zabrinut a uplašen, odem kući da odspavam, nadajući da će mi se misli nekako srediti. Oko podneva dođoh na konferenciju za štampu koju je zakazala DS, i zajedno s književnikom Mladenom Markovim, koji je predstavljao SPO, zauzmem mesto za stolom, ali nas organizator opomenu da nas dvojica nismo pozvani. Šta ću, opet se pokupim i s izvesnim osećanjem suvišnosti i stida napustim tabor koji me ne prihvata. Biće da je UJDI odslužio ulogu „konačara“ u postavljaju scene političkog pluralizma, kada su nam se nastajuće stranke obraćale za pomoć i saradnju. Nisam ni očekivao neko važnije mesto na političkoj sceni. Godilo mi je i kada su se dobre stvari događale i bez moga udela, kao što je višednevno okupljanje mnoštva mladih u centru grada, kod Terazijske česme. Radovalo me je da imam priliku da se ponosim što živim u Beogradu, da u njemu uvek ima ljudi koji će se suprotstaviti gaženju slobode.

Bilo je ugodno posmatrati i neke nove lidere mladih koji se okretnije ophode prema vlasti. Tako je, recimo, uz posredovanje Dragoljuba Mićunovića, predsednika DS i narodnog poslanika, postignut kompromis da iz zatvora budu pušteni Vuk Drašković i njegovi saradnici i da budu smenjeni neki rukovodioci „TV Bastilje“, što je bio cilj mitinga opozicije. Čak je demisionirao i ministar policije Radmilo Bogdanović. Tako nešto, kao što smo ranije videli, nije pošlo za rukom 1968. ni snažnom studentskom pokretu i štrajku BU.

Nastavlja se