Mene političkog života mrtvih tela

Todor Kuljić: SPOMENICI I ANTISPOMENICI – između pijeteta i identiteta (3)

Kakav bi spomenik u našem regionu mogao pomoći kritičkom suočavanju sa prošlošću novih generacija? U poslednjih nekoliko godina se u regionu pod pritiskom EU užareni nacionalizam povlači iz visoke politike, ali i dalje u nesmanjenom obimu opstaje u hegemonoj nacionalnoj kulturi sećanja. Na svim stranama prevladava slavna, u suštini konfliktna prošlost, nigde nema neslavne prošlosti koja može pomoći izmirenju. Svuda niču muzeji ratne slave, nigde muzeja koji bi budili stid od rata. Zacrtani put ka EU krči hegemoni desničarski identitetski simbolički kapital. Danas u feljtonu objavljuje najzanimljivije delove iz šire neobjavljene studije Tanatopolitika.

Tanatopolitika beleži i mene političkog života mrtvih tela. Kada je umro 1953, Staljin je najpre sahranjen u mauzoleju, ali je 1961. izmešten u zidine Kremlja. Georgi Dimitrov je takođe balzamovan 1949. i bio izložen u mauzoleju u Sofiji sve do 1990. kada je sahranjen na groblju. Če Gevara je ubijen 1967, a 1997. sahranjen je ponovo u mauzoleju na Kubi, čileanski predsednik Aljende, koji je ubijen 1973, ponovo je sahranjen 1990.. Čuvanje i premeštanje ostataka uglednih mrtvih svedoči o čuvanju ili o promeni vrednosti. O tome svedoče i biste mrtvih. U Berlinu su 1990-ih porušene sve statue komunističkih heroja izuzev K. Marksa i F. Engelsa koje su ostavljene kao turističke atrakcije. Uvek su organizovano pamćenje ili zaborav mrtvih u osnovi pripisivanje i propisivanje poželjnih vrednosti živima.

Sve što je rečeno za grob važi i za javni spomenik, s tim što je ovde estetska simbolika dodatna politička retorika. U užem smislu, izraz spomenik javlja se tek početkom novog veka. Tek je Martin Luter prevodeći Stari zavet zamenio grčku reč mnemosynon i latinsku reč monumentum nemačkom rečju Denkmal. Sve do ove Luterove inovacije nije bilo slične reči u srodnim jezicima. Spomenik je uvek bio zamišljen kao oslonac onog segmenta samoviđenja grupe koji počiva na pamćenju. Inače, ovaj izraz je sve do 18. veka slabo korišćen. Tek početkom 19. veka spomenik stiče današnje značenje.

Nije ga bilo u srednjem veku, bar ne za običnog čoveka. Memento mori (seti se smrti) je bio deo srednjevekovnog Ars moriendi: upozorava se pojedinac da ne ističe toliko značaj ovostranog prolaznog života, nego da teži ostvarenju u onostranom. Dugo je crkva bila glavna pozornica hrišćanske sahrane, a grob u crkvi bio je statusni simbol gornjih slojeva koji se mogao kupiti. Tek je protestantizam spasenje umrlih prepustio isključivo bogu, oštro razdvojio žive od mrtvih, i daleko više pažnje posvetio svetovnom životu. To je izmenilo sećanje i pamćenje koje se od tada mnogo snažnije vezuje za pojedinca. Otvarajući prostor privatnoj kulturi žaljenja i individualizaciji smrti protestantizam je negirao vezu između sahrane u božjoj kući i spasenja duše umrlog. Sahrane se izmeštaju na zasebna mesta groblja van grada. Počinje kraj sahranjivanju oko crkava, a u 16. veku smrt je postala deo svakodnevice i zbog gladi, zaraza, ratova i visoke smrtnost dece. Od početka 18. veka država umesto crkve počinje da nadzire sahranjivanje umesto crkve.

Stoleće kasnije javni spomenici počinju da se koriste kao znaci prošlosti koji mogu da probude sećanja. U njima je na umetnički i na simbolični način sažet važan događaj, pa su spomenici ostali i istorijski izvor. U političkom pogledu javni nacionalni spomenici slave naciju, obeležavaju državnu pobedu ili stradanje u ime države, pa se po tome razlikuju od privatnih. Berlinski istoričar R. Alings zapaža da su svi veliki spomenici iz 19. veka nacionalni spomenici kojima se slave dinastije ili obeležavaju pobedničke bitke. Treba dodati da javni spomenici nisu znaci kompromisa, nego naprotiv simboli pobede u borbi oko pamćenja. Skamenjeno pamćenje svedoči o tome koje su grupe bile moćne da se upišu u javni prostor i koje mesto su određene grupe zauzimale u konkretnoistorijskoj prostornoj hijerarhiji pamćenja. Zato simboličke bitke iskazane u spomeničkom sećanju i mogu biti jasnije ako se pođe od toga da je javno pamćenje svakog društva arena, tj. delatno polje koje vladajući nadziru i kontrolišu. Hijerarhijski odnosi oštrije se raspoznaju kada se pamćenje na mrtve institucionalizuje u spomenicima ili u komemoracijama.

Što je tek od Luterovog otpora papi spomenik u Zapadnoj Evropi postao oslonac pamćenja i važan deo grupnog identiteta rezultat je dotadašnjeg nepoljuljanog hijerokratskog monopola na upotrebu smrti Rimokatoličke crkve. Tek kada je ovaj monopol narušen mogli su spomenici postati užegrupni ostaci ranijih doba koji fiksiraju u sećanju delove prošlosti, ali i njihovu vezu sa sadašnjicom. Reč je ne samo o verskoj, nego i o svetovnoj umetničkoj i simboličkoj vezi važnog dešavanja sa vlastitim dobom i o isticanju njegove nesmrtnosti. Kada se preko umetnosti važan događaj nastoji sačuvati za budućnost ovaj postaje trajniji jer je vredno umetničko delo po sebi trajno. Alings opominje da kod spomenika treba razlikovati kulturu sećanja prošlog doba s jedne i aktuelno sećanje na isto doba s druge strane. Javni spomenik je, dakle, svedočanstvo minulog duha vremena, ali i sredstvo politike aktuelnog doba. Istorija nastanka javnog spomenika je istorija umetnosti svake generacije. Spomenički simboli i metafore iskazuju odnos umetnosti, politike i nacionalne države. Nove političke vrednosti traže nove umetničke izraze, ali i novu upotrebu spomenika.

Nastavlja se