Mit o muškoj nadmoći

Vladimir Maljavin: Kina – istorija, kultura, religija (7)

Autor ovog feljtona i istoimene knjige spada u vodeće savremene sinologe. Objavio je preko 30 knjiga i 300 članaka posvećenih istoriji Kine, komparativnom proučavanju civilizacija, kao i prevoda kineske klasike. Predavao je na Moskovskom državnom univerzitetu „Lomonosov“, a takođe je bio profesor po pozivu na univerzitetima u Japanu, Kini, SAD (Salva Regina) i Francuskoj (Pariz 7). Već deset godina predaje na Univrzitetu na Tajvanu.

Što se tiče konfucijanskih moralista, oni su neumorno ponavljali da su žene – infantilna, lakomislena, pokvarena bića i zlopamtila i da je „vrlina žene što nema talenta“. Taj mit o muškoj nadmoći, koji je pothranjivala konfucijanska elita ali potpuno tuđ seoskoj sredini, bio je reakcija na raspad patrijarhalnog načina života u gradskoj sredini. Iza kulta ženske čednosti i utegnutih nožica nazire se težnja da se veštački ograniči sloboda žene, da joj se uskrati pristup javnom životu u gradovima s njihovom slobodom i primamljivom romantičnom ljubavi.

Žene bez porodice bile su van društva. U njih su spadale monahinje, vračare, gatare i sl. Sve su one zbog svog neobičnog položaja i načina života imale krajnje sumnjivu reputaciju. Ali većinu žena bez porodice su zapravo činile „javne žene“. Ni među njima nije bilo ravnopravnosti: ogromna provalija delila je obične prodavačice ljubavi, koje su sebi mogli da priušte obični građani, od školovanih pevačica, koje su zabavljale bogataše. U gradovima stare Kine postojale su i porodice u kojima su devojčice obučavali raznim veštinama da bi ih prodali imućnim kućama i institucijama za zabavu. Prostitucija nije toliko zamenjivala ili dopunjavala porodični život, koliko je bila njen odraz u ogledalu. Ona je, između ostalog, bila znak nepostojanja istinske javnosti u tradicionalnom kineskom društvu, zbog čega se i doživljavala kao nešto što pripada nekom „drugom“, bajkovito-nerealnom svetu. Nije slučajno što su se skupe javne kuće često nalazile u jarko obojenim čamcima, pa su ih mladi mangupi oduševljeno zvali „grad stanovnika neba“. Iz istog razloga čarobni svet kurtizana bio je deo „otmenog“ načina života obrazovane elite. Književnost stare Kine obiluje oduševljenim pričama o kurtizanama, koje su do kraja spoznale tajnu „uzvišenih osećanja“. „Ona se odrekla svih raskošnih i upadljivih stvari“, piše o jednoj nanđinškoj heteri učeni Ju Huai iz XVII veka.“Njene sobe bile su pune miomirisa, a preko puta kadionice ležali su svici knjiga. Volela je da slika pejzaže i neobično vešto prikazivala staro drveće…“ Taj krajnje elitistički svet bio je skoro porodično intiman: ljubitelji „lakomislenog“ načina života imali su svoje izabranice među „prolećnim cvećem“, dugo održavali veze s njima, a dešavalo se da ih i kući odvedu. Pevačice su pozivali na porodična slavlja. Za mlade ljude njihovo društvo bilo je najbolja škola lepih manira. Jednom rečju, život stanarki „oslikanih čamaca“ odražavao je istu onu koliziju ceremonijalne uzdržanosti i istančane osećajnosti, karakteristične za kinesku etiku. Bio je to, na izvestan način, porodični život izvrnut na naličje i nije čudo što su učeni pisci s posebnim zadovoljstvom prikazivali pevačice kao uzor vrline. „Te žene“, ganuto piše isti Ju Huai,“stidele su se da izlaze na scenu da daju predstavu, a kada bi ostarile često su odlazile u monahinje.“

Tako je muškarac u Kini, ako ne pronađe sreću u porodičnom životu i, naravno, ako je to sebi smeo da priušti, mogao da traži oduška u ženskom društvu i da čak dovede u kuću novu ženu. Ženama je dotle ostajalo da se povinuju mitu o muškoj nadmoći, žrtvujući svoju samostalnost, ali dobijajući mogućnost da svoje ciljeve postižu izokola.

Kao predmet muških želja, žena je bila i simbol muške moći. Za njenu glavnu vrlinu proglašavao se „šarm“ – magična snaga ženske lepote, skrivena ispod ljušture pokornosti. Dok su u folkloru muškarac i žena bili predstavljeni kao tipske ličnosti, sposobnost žene da „pleni“ bila je individualna stvar. Tajna ženskog šarma, isticao je Li Ju, sastoji se u tome da „starog učini mladim, ružno – lepim, uobičajeno – začuđujućim“. On se označavao terminom jun, koji je izražavao ideju muzičkog ritma. Po Li Juu, umeće svake žene da bude očaravajuća „proističe od Neba“. Nijedna lepotica ne može preneti svoj šarm drugoj ženi, ali svaka žena može intuitivno dokučiti tajnu ličnog šarma.

Nema sumnje da je u eliti kineskog društva žena – to narumenjeno i napuderisano, izveštačeno, krhko, erotizovano, jednom rečju samootuđeno stvorenje – igrala ulogu odraza u ogledalu, „okamenjenog traga“ muške kultivisanosti duha. Njeno ravnodušno lice je mrtvo; ona je – senka, maska, dekoracija i zato na očigledan način izražava tajnu smrti, otkrovenje onostranosti. U svakom slučaju, kineski ljubitelji erotike rado su pronalazili vezu između ljubavnog osećanja i prozrenja Velike praznine bića, u kojoj se život na tajanstveni način dodiruje sa smrću.

Ali u potpunoj harmoniji s prirodom, žena, kao otelotvorenje raskola i drukčijeg u kineskoj tradiciji, nalagala je i dijametralno suprotan odnos prema njoj – onaj koji potpuno proističe iz fiziologije i emocija ljubavnog akta, iz percepcije ženskog principa u njegovoj „unutrašnjoj“ formi – i pre nego što ženstvenost dobija društveno lice, postaje „prepoznatljiva“. Reč je o tradiciji kineske (tačnije, daoističke) erotologije (vidi šestu glavu). Ta tradicija, koja je u početku organski spajala fiziološki i duhovni aspekt, uživanje i korist, iznedrila je u kasnijoj kineskoj kulturi nekoliko posebnih motiva.

Nastavlja se