Mnoga preduzeća otišla pod stečaj



„Krenuli smo u obilazak Željezare sa Stros Kanovim saradnicima. Kada smo stigli na prijavnicu, čovek nas je odmah pitao ‘Jel imate neki alkohol?’ Kada smo ušli u krug fabrike nikoga nismo videli čitavih 15 minuta. Ne karikiram: bukvalno nikog. Petnaest minuta smo po krugu fabrike tražili zgradu u kojoj se nalazio finansijski direktor koji je trebalo da nas primi“.

Da bi novi kupac sa preduzećem postupao odgovorno, ne treba ga na to posebno obavezivati zakonom i kontrolisati, već mu treba dati priliku da ga kupi po tržišnoj ceni. Najveći broj preduzeća koja su u periodu 2001–2003. godine prodata po tržišnoj ceni nastavio je da radi do danas. Ogroman broj onih koja su prodata ispod cene otišao je u stečaj. Kako je bilo moguće da se preduzeća prodaju ispod cene? Tako što vrednost iskazana u njihovim finansijskim izveštajima nije odgovarala realnoj, tj. tržišnoj vrednosti.

Ovo je bila opšta osobina ogromnog broja preduzeća koja su bila u nadležnosti Ministarstva privrede. Šta je bio uzrok ovako neurednog finansijskog računovodstva? Ministarstvo privrede je bilo nadležno za dve vrste preduzeća u društvenom vlasništvu. U prvu grupu su spadala društvena preduzeća koja su živela od bankarskih kredita ili kredita Fonda za razvoj. U drugu grupu spadala su preduzeća koja su bila „spakovana“ za prodaju. Uprave preduzeća su uvećavale vrednost preduzeća kada je trebalo da dobiju kredit od banke ili garanciju za kredit od Vlade Srbije, a smanjivale ga kada je trebalo da se prodaju u nameštenoj privatizaciji.

Vladimir Milenković, koji je pre nego što je postao v. d. direktora Siepe, najviše vremena provodio radeći na ličnim kartama, ukazuje na trend naduvavanja vrednosti: “ Ikarbus’ nam je, recimo, poslao finansijski izveštaj u kome su se vodila potraživanja iz 1978. godine. Po savremenim računovodstvenim standardima, tako stara potraživanja moraju da se otpišu iz knjiga, ali oni su ih još uvek vodili i za toliko uvećavali vrednost preduzeća. Pitao sam direktora da mi objasni ašto nisu otpisali potraživanja stara 35 godina. On mi je odgovorio da se to desilo kada je drug Tito putovao na Kubu 1978. godine. On je tamo dogovorio prodaju 200 „Ikarbusovih“ autobusa. Oni su isporučili svih 200. Kubanci su platili za 100. Onda je Tito umro i Kubanci nikada nisu platili ostatak. Slično je bilo i kod FAP-a, koji je u bilansima prikazivao vrednost zaliha od šest milijardi dinara“.

Jedan ovakav događaj su zabeležile kamere u Kruševcu u septembru 2013. godine. Tadašnji gradonačelnik Kruševca, Bratislav Gašić, pozvao je Radulovića u goste da se na licu mesta uveri u stanje preduzeća u restrukturiranju u opštini Kruševac.

Nastavlja se