Najintrigantnija figura hladnog rata

Dragan Bisenić: Mister X – Džordž Kenan, ambasador SAD u Beogradu 1961-1963. (4)

Knjiga „Gospodin X – Kenan u Beogradu 1961 – 1963“ proizvod je jednostavnog uočavanja da o ličnosti i njegovoj ideji „obuzdavanja“ (containment) – koja je bila osnov američke hladnoratovske strategije i tako presudno oblikovala svet i borbu dve supersile, širom sveta, od SAD preko Kine do Rusije – postoji ogromna literatura, a da na celom području nekadašnje Jugoslavije ne postoji ništa sistematično napisano, uprkos činjenici da je Džordž Kenan službovao kao Kenedijev ambasador u Beogradu. Uz saglasnost autora i izdavača „Klub plus“ objavljujemo najzanimljivije odlomke.

Ideja „obuzdavanja“(containment) Sovjetskog Saveza, postala je najviše izučavan spoljnopolitički koncept u modernom vremenu, dok je on, kao njegov autor, prezrivo odbacivao svaku njegovu vojnu sadržinu, a posebno nuklearno oružje.

Njemu pripada zasluga za definisanje posebnog i izuzetnog položaja komunističke Jugoslavije u „hladnom ratu“ koje će biti na snazi sve do njenog nestanka. Kenan će biti i ambasador u Jugoslaviji od 1961. do 1963, kada će je napustiti, opet zgrožen nerazumevanjem vašingtonske birokratije, ali će pre toga, na položaju ambasadora rečju i delom pokazati gotovo poetsko divljenje prema zemlji čiju je sudbinu kreirao, sasvim drugačije od one koju je ona na početku mogla da ima.

Džordž Frost Kenan, nesiguran dečak iz Milvokija, stigao je na Prinston kao autsajder i odlučno je sebi dodeljivao tu istu ulogu čak i kada je postao intelektualni miljenik vašingtonske elite. On je bio jedna od najintrigantnijih figura hladnog rata, ne samo zbog decenijskih kontraverzi koje su okružile prirodu njegovog spoljnopolitičkog gledišta, nego i zbog sposobnosti da se od diplomatskog službenika srednjeg ranga uzdigne do takvog značaja koji mu daje pravo da se smatra „najpoznatijim američkim diplomatom“.

Njegova duga karijera u diplomatiji bila je mučna; izgleda da je uživao u tome da bude necenjen i neshvaćen. Staljinova kćerka Svetlana Alilujevna, nakon što je prebegla u Sjedinjene Države i postala gotovo usvojena kćerka Džordža Kenana, napisala mu je u leto 1976. u jednom pismu: „Dragi Džordže, ti si nesrećan, što je tako očigledno, zato što uvek izdaješ sebe“. Ali u kratkom periodu na početku hladnog rata, njegove ideje o Sovjetima pomogle su da se formira neodređeni stav tvoraca politike u Vašingtonu. Prvo čuvenim Dugim telegramom, koji je ukazivao na ekspanzionističke ambicije Kremlja, a onda naučnim radom objavljenim anonimno – potpisanim sa „X“ – Kenan je formulisao teoriju obuzdavanja koja je u Vašingtonu prihvaćena s tolikim oduševljenjem da ga je to ubrzo navelo da počne da se migolji. Henri Kisindžer je rekao: „Kenan se više približio tome da postane autor neke diplomatske doktrine u svom dobu nego ijedan diplomata u našoj istoriji.“

Volter Ajsakson je, govoreći o Kenanu, objasnio da je ovaj imao prilično konfliktan osećaj da je predodređen da bude deo američke elite. Kad god je izgledalo da će se dobro uklopiti u američki establišment, bilo na Prinstonu, bilo u Vašingtonu, on bi se rezolutno iskazao kao čovek sa strane, skoro perverzno uživajući u žaokama i prezirima koji mogu biti upućeni onima koji niti prihvataju, niti odbacuju njihov zagrljaj u potpunosti. Kao duboko nesiguran, čas bi izražavao želju da bude prihvaćen, a čas da deluje snebivljivo. Tvrdio je da uživa u ulozi autsajdera iznutra, osobe koja voli da misli da je stalno odbacivan. „Koliko ću biti prihvaćen od onih u establišmentu, zavisilo je od uloge koje su odlučili da mi dodele, a ne od toga ko sam ja stvarno bio,“ razmišljao je u osamdesetoj godini u jednoj od kožnih fotelja kluba „Century“ na Menhetnu. „Volim da mislim i da je to bio moj izbor.“

U najvećem delu svoje karijere Kenan je bio usamljenik za kojeg se činilo da gotovo više voli oprečne i nepopularne stvari. Teško da je bilo čiji prezir prema masi mogao da se poredi sa onim Džordža Kenana. Iako je on bio najdosledniji golub od svih u vezi sa Vijetnamom, ipak je izjavio: „Nemam oduševljenja za ulične demonstrante. Oni teže da suviše pojednostave pitanja, da izmaknu kontroli, da ih zavedu pogrešni ljudi“, rekao je Njujork Tajmsu. Odista, on je žalio što policija nije brže reagovala na gušenju studentskih pobuna. Bio je „zgađen“ nad „prizorom besnih, neurednih ljudi koji se guraju, izvikuju opscenosti, viču na druge ljude, svađaju se sa policijom. S obzirom na iskazanu provokaciju, smatram da su optužbe o brutalnosti policije prosto smešne.“

Nastavlja se