Nerazrešeni odnosi s Mađarima?

Žan Pol Bled: FRANC FERDINAND (18)

Ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda uvelo je svet u Prvi svetski rat. Ko je on zapravo bio? Da li je reč o doslednom katoliku koji je zazirao od Mađara i Italijana? Nadvojvoda je zdušno zagovarao mir, bio je uveren u potrebu da se dinastija reformiše. Autor nastoji da odgovori na pitanje da li je Franc Ferdinand bio čovek koji je mogao da spase Austriju. Predstavljajući nam neobjavljena dokumenta i malo poznate izvore Bled nam rasvetljava zanimljivu ličnost ovog čoveka. Knjigu su preveli s francuskog Tamara Valčić Bulić i Aleksandra Tadić, a objavili su je NNK Internacional i DAN GRAF iz Beograda.

Franc Ferdinand i Broš su sasvim bili uvereni da, više od pola veka kasnije, jednačina više nije bila postavljena u istim uslovima. Tokom tog perioda mađarsko društvo se raslojava, posebno pod uticajem razvoja buržoazije i pojave radničke klase. Proizvodeći različite pa čak često i suprotne interese, ovo raslojavanje bi osujetilo mobilisanje mađarske nacije. To je barem bila računica Franca Ferdinanda.

Iako je bio moguć, ovaj scenario uopšte nije bio izvestan. Redlih beleži u svom Dnevniku da se Tisa spremao da „igra ulogu modernog Rakocija“. Onaj koga je Franc Ferdinand nazivao „đubretom“ nagoveštavao je da će biti tvrdokoran suparnik, i to čak i ako bi novi car pohitao da mu saopšti da je otpušten, kao što mu se pripisivala namera. Kako, naime, isključiti da bi Tisa uspeo okupiti veliku većinu nacije oko poziva na otpor za odbranu mađarskih sloboda?

Ostaje poslednji faktor koji Franc Ferdinand nije mogao da ne zna. Tokom njihovih susreta, Vilhelm II nije od njega krio da ne razume njegovo neprijateljstvo prema Mađarima. Sasvim nedavno, on je učinio i dodatni gest, primivši Tisu prilikom kratkog boravka u Beču, a ta inicijativa je tim bogatija imajući u vidu da je Franc Ferdinand uvek uporno odbijao da se sa njim sastane. Vilhelm II je stekao povoljan utisak iz tog susreta sa mađarskim premijerom. Moglo se, dakle, predvideti da će on odvraćati Franca Ferdinanda od svake primene sile protiv Mađarske. Da li bi ovaj mogao da pređe preko protivljenja glavnog saveznika Monarhije, čak formulisanog na prijateljski način?

Druga hipoteza otvara još veće polje nepoznatih. Po njoj, Franc Ferdinand bi stupio na presto tek u novembru 1916. Čekanje bi dakle trajalo više od dve godine, koje ne bi bile dovoljne da bi se okolnosti značajno izmenile. Eventualni neuspeh atentata ne bi mogao da ih izbriše. Ovi pokušaji ubistva prestolonaslednika Dvojne monarhije ne bi mogli ostati bez diplomatskih posledica. Zar angažovanje Franca Jozefa kao i Franca Ferdinanda za mir ne bi bilo pokolebano pred uvredom nanetom dinastiji, u toj meri da bi to pokrenulo scenario sličan procesu koji je zaista i doveo do rata? U tom slučaju, da je nasledio Franca Jozefa usred rata, Franc Ferdinand bi imao druge prioritete a ne otvaranje unutrašnjeg fronta. Nužnosti trenutka bi mu nalagale da objedini sve snage za odbranu Monarhije. Pod pretpostavkom da kriza nije eskalirala u rat, bio bi u pitanju u najboljem slučaju oružani mir. U tom slučaju, ista razmatranja bi mu nalagala da uzdržano postupa prema Ugarskoj, jer bi u protivnom ugrozio Monarhiju koja se već hvata u koštac sa ozbiljnim spoljnim pretnjama.

Istoričar ne može da nastavi dalje svoje ispitivanje. Bilo to i na njegovu veliku štetu, on mora, u slučaju kao što je ovaj, sebi zabraniti bilo kakav izričit odgovor. U najboljem slučaju on može da ima pretpostavke. Pre svega, Franc Ferdinand bi, da je došao na vlast, morao savladati nedostatke koji proističu iz njegovog sopstvenog karaktera, što se činilo da neće biti lak zadatak. Kao drugo, kakve god okolnosti da je tada zatekao, on bi se suočio sa jakim prinudama, kako unutrašnjim tako i spoljašnjim, koje bi neobično ograničile njegovu slobodu delovanja. Sa malim manevarskim prostorom morao bi se prilagoditi realnosti. Wegov ponos bi možda zbog toga trpeo, mada u tome ne bi bilo ničeg sramnog. Naprotiv, nema političara koji vredi a da se ne oslanja na realnost. Uloga istoričara se ovde zaustavlja, jer ništa ne može da izmeni ono što se zaista dogodilo. Sve ostalo je zauvek neispisana stranica.

Kraj