Odbojnost prema sirotinjskom grobu

Todor Kuljić: SPOMENICI I ANTISPOMENICI – između pijeteta i identiteta (5)

Kakav bi spomenik u našem regionu mogao pomoći kritičkom suočavanju sa prošlošću novih generacija? U poslednjih nekoliko godina se u regionu pod pritiskom EU užareni nacionalizam povlači iz visoke politike, ali i dalje u nesmanjenom obimu opstaje u hegemonoj nacionalnoj kulturi sećanja. Na svim stranama prevladava slavna, u suštini konfliktna prošlost, nigde nema neslavne prošlosti koja može pomoći izmirenju. Svuda niču muzeji ratne slave, nigde muzeja koji bi budili stid od rata. Zacrtani put ka EU krči hegemoni desničarski identitetski simbolički kapital. Danas u feljtonu objavljuje najzanimljivije delove iz šire neobjavljene studije Tanatopolitika.

Porodični grobovi iskazuju kulturne ideale svoje epohe, ali unutar ove istorijske svesti materijalni klasni položaj je takođe nametao vlastitu simboliku u izražavanju gubitka. Različite klase su negovale ne samo sahrane različitog luksuza nego su i verbalno i simbolični drugačije iskazivale gubitak bližnjih. Dž. Strendž je istraživala strateški finansijski menadžment ukopa u severozapadnoj Engleskoj krajem 19. veka kao što je npr. bila kupovina i prodaja ispražnjenog grobnog mesta i kultura ukopa u grobu „iz druge ruke“. Našla je da su u ovom dobu mnoga grobna mesta bila zapuštena neposredno nakon ukopa. Zapuštenost grobova sirotinje svedoči o osećajnosti koja je uokvirena pragmatizmom, ali i o identitetu mrtvog. Neobeleženi grobovi pokazuju finansijsku situaciju, ali i simboličke vrednosti. Ove okolnosti svedoče o ekonomiji domaćinstva nižih klasa, a prodaja praznih grobnica i izmene mrtvih svedoče o tome da je kod mnogih sentimentalni odnos prema porodičnom grobu bio zasenjen strahom od troškova ukopa, ali da je bila prisutna i odbojnost prema sirotinjskom grobu. O pragmatičnom odnosu prema ukopu govori i to što na na jeftinim grobovima uopšte nema kamenog obeležja koja bi posvedočila o identitetu pokojnika ili o dubini bola srodnika. Zaključak je da materijalne nedaće otupljuju osećajnost, premda siromaštvo može i pogoršati bol. Radnička klasa je u Engleskoj krajem 19. veka pokazivala odbojnost prema sirotinjskom grobu, što pokazuje praksa sahranjivanja u ispražnjen grob kao pragmatično rešenje za stvaranje jeftinijeg „porodičnog groba“. Reč je o individualizovanju kulture gubitka i o elementarnom ulaganju u sećanje tj. u identitet. I kultura zapuštenog i kultura „groba iz druge ruke“ svedoče o klasnom odnosu prema sećanju i prema smrti.

Pored statusa, grobni simboli su iskazivali i različito viđenje stanja nakon smrti. Dok su pre 19. veka grobovi iskazivali nadu umrlog da će vaskrsnuti, pa mu ovozemaljski posthumni znamen nije ni bio mnogo važan, u 19. veku se ličnost umrlog prikazuje gotovo isključivo u njegovoj zemaljskoj dimenziji. Grob i spomenik su zapravo pokušaj da se harmonizuje napetost života i smrti. Utoliko je i građanska kultura sahranjivanja zapravo pokušaj da se ukine dijalektika života i smrti na taj način što će se očuvati neizmenjena raznolikost i individualnost pojedinaca i nakon smrti. Otuda grobovi iz ovoga doba, između ostalog, svedoče o širokoj ikonografskoj slobodi.

Dakle, premda porodični spomenici služe ličnom sećanju, oni iskazuju i viziju onostranog, pa su svakako važan segment kulturne i socijalne istorije. O čemu još svedoče? Zbog štednje prostora u 19. veku je sve manje mauzoleja i kapela na gradskim grobljima Zapadne Evrope. Nejednakost mrtvih demonstrirana je na drugi način. Tako u drugoj polovini 19. veka počinje na grobljima oko Rajne kao materijal da se koristi crni granit iz Švedske. Na groblju je sve vidljivija prostorna segregacija. Oko glavnih prolaza smešteni su grobovi bogatih, oko sporednih srednjeg sloja, a sirotinja je na periferiji, piše istoričarka Mejer-Voler. Kako izgleda, što je više slabila vera u onostrano, to je jačala težnja za monumentalnijim statusnim samopredstavljanjem imućnih na istaknutijim mestom na grobljima. Dosledno tome, sve je uočljivija i veza između mesta sahranjivanja, napisa i reprezentativne funkcije groba. I spomeničke skulpture na grobovima iz ovoga doba svedoče o aristokratiji novca.

Nastavlja se