Ogroman istraživački posao

Loftus je pitao zamenika vrhovnog sudije za dozvolu da goni američkog obaveštajnog agenta kao nacističkog ratnog zločinca. Dozvola je data. Bio je to ogroman istraživački posao. Svaki ikad napisani nacistički dokument o ili povodom Stankijeviča morao je biti pronađen. A kada je sve to učinjeno, Stankijevič je bio dovoljno srećan da umre dve nedelje pre nego što je optužba mogla da bude podnesena. Umro je 1980. godine, mirno, u svom krevetu, kao državljanin SAD.

To je proizvelo značajan uzdah olakšanja u britanskoj ambasadi, koja je predložila novoj Reganovoj administraciji da slučajevi ove vrste budu u budućnosti zabranjeni kako bi se izbegla potencijalna sramota svih strana. Očigledno, riznica prošlosti ostavljena je s one strane granice dostupnosti. Cela stvar je trebalo da bude zvanično zaboravljena. Memoari Jevreja će ostati nepoznati, kao dokumenti obeleženi oznakom tajnosti. Loftus je zgađen odstupio i pitao CIA-u za dozvolu da javno otkrije skandal.

Godine 1982. Loftus je izložio sve što je saznao o Stankijevičevim zločinima, kao i o njihovom prikrivanju, u emisiji CBS televizije 60 Minutes show. Rad je osvojio nagradu Emi za izuzetnost u istraživačkom novinarstvu. Nakon što je program emitovan, Loftus je primio telefonski poziv. FBI je skrivao još jednu tajnu. Sol Šnadov je još uvek bio živ, u NJu DŽersiju.

Tokom poslednjih godina svog života Šnadov je sabrao svu svoju preostalu snagu da govori ljudima o Holokaustu i da prikuplja sredstva za Izrael. Bio je silno ponosan na jevrejski narod. Voleo ga je kao što je voleo Sjedinjene Države, svim srcem. Ali bi to srce bilo slomljeno da je znao kako su ga izdavali.

Izraelska obaveštajna služba znala je svih tih godina o Belim ruskim nacistima i ćutala je o tome. Nacistički gradonačelnik Minska, Vitaut Tumaš, vodio je Slovenski odsek u javnoj biblioteci NJujorka. Franc Kušel, komandant beloruskih policijskih odreda za masovne egzekucije, vodio je klub Belih Rusa u Bruklinu. Stankijevič je živeo u Ričmond Hilsu i radio u kancelarijama Radija Liberti u NJujorku. Lekar koji je bio šef za regrutaciju u okviru VorKommando Moskau, postao je šef državnog medicinskog društva. Lista se nastavlja.

Međunarodno poznati austrijski lovac na naciste, Simon Vizental, posetio je 1979. godine Ministarstvo pravosuđa u Vašingtonu i ušao u Loftusovu kancelariju, upitavši za kratak razgovor o aktivnostima VorKommando Moskau u Beloj Rusiji. Vizental je imao enciklopedijsku memoriju, naprosto je vrcao detaljima o raznim SS podstanicama, o broju ubijenih Jevreja, o lokacijama najgorih zločina u Belorusiji. On je sve znao. Loftus je upitao da li je Vizental ikada čuo nešto o nacistima koji su radili za zapadne obaveštajne službe.

Stari lovac na naciste pogledao je tajne fascikle datoteka koje su bile sačuvane na radnom stolu, klimnuo glavom i počeo da govori.

Posle Drugog svetskog rata, i sam Vizental je radio za američku obaveštajnu službu. „Jednog dana sam uhapsio ukrajinskog nacistu i doveo ga u istražno odeljenje. Sledeće nedelje sam ga video slobodnog na ulici. Šta sam mogao da uradim?“ Vizental je slegnuo ramenima. Da bi se razumela grozota onoga što je Vizental priznao, trebalo bi znati da je njegova majka bila ubijena od strane ukrajinskih nacista, a da on ipak nije ništa učinio da bi dalje gonio ovog čoveka. Tokom preko trideset godina rada na slučajevima odbeglih nacista, on nikada nije kritikovao američke obaveštajne službe zbog zapošljavanja nacista. Tokom istih trideset godina, sovjetska propaganda je često osuđivala Vizentala kao agenta zapadne obaveštajne službe, optužujući ga za lov samo onih nacista koji nisu bili na platnom spisku NATO-a.

Nastavlja se