Poklon srpskom narodu

 Njima će se od Sredozemnog do Severnog mora prevoziti 20 miliona tona robe godišnje. Autor projekta je inž. Slobodan Mitrović. Izgradnja će trajati deset godina, prva faza samo tri, koštaće oko 600 miliona dolara“.

Kao i akcija „Dolar dnevno za otadžbinu“, i ovaj plovni put će nestati iz medija onako naglo kako se i pojavio.

Tanjug redovno izveštava i s ratišta u susednim republikama. Agencija 9. jula javlja da „Muslimani ponovo zloupotrebljavaju zaštićenu zonu Srebrenica. Informativna služba VRS saopštila je da su srpske snage primorane da izvedu kontranapad kako bi zaštitile srpska naselja i sprečile ubacivanje diverzantsko-terorističkih grupa“.

General Mladić pobedonosno ulazi u Srebrenicu i izjavljuje da je grad oslobođen: „Evo nas 11. jula 1995. godine u srpskoj Srebrenici. Uoči još jednog velikoga praznika srpskoga, poklanjamo srpskome narodu ovaj grad. I napokon došao je trenutak da se, posle bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru“. On piše generalu Rupertu Smitu, komandantu mirovnih snaga u Sarajevu, da su Muslimani iz zaštićene zone poslednjih dana „preduzeli širu vojnu akciju radi spajanja s enklavom u Žepi, spalili srpska sela Višnjicu i Banju Lučicu i pobili stanovništvo“. Srebrenica, navodi se u pismu, nije bila demilitarizovana, iako je to bilo predviđeno sporazumima od 19. aprila i 8. maja 1993.

Televizija sa Pala saopštava da je u toku „prihvat civila i predstavnika Unprofora sa kojima se postupa prema važećim međunarodnim konvencijama“. Posebno se ističe da se „prema odredbama Ženevske konvencije postupa i prema naoružanim i vojnosposobnim muškarcima iz Srebrenice. Oni predaju naoružanje, a tokom večeri očekuje se da će to učiniti i paravojne formacije iz Žepe“.

Savet bezbednosti 12. jula zahteva hitno povlačenje vojske bosanskih Srba iz Srebrenice i ponovnu uspostavu zaštićene zone. Traži se puna sloboda kretanja pripadnika mirovnih snaga i poštovanje njihove bezbednosti, te da se odmah i bezuslovno oslobode zadržani holandski vojnici.

Karadžić poručuje međunarodnoj zajednici: „Odbacujemo najenergičnije sve ultimatume, sve ucene i pretnje, jer one nemaju nikakve svrhe. Srebrenica je tek sada bezbedna i to jednako bezbedna i po Muslimane i po Srbe, a to do sada nije bila“…

S njim je saglasan i Koštunica, koji saopštava da je izvedena odbrambena akcija.

Narednih dana protivurečne vesti sustižu jedna drugu. Strani izvori saopštavaju da je iz grada izbeglo između 20 i 30 hiljada ljudi. Rod Redmond, portparol Visokog komesarijata UN za izbeglice, dva dana kasnije iznosi podatak da Srbi drže oko tri hiljade zatvorenika, među kojima ima i dečaka između 12 i 14 godina. Izveštač novosadskog Dnevnika s lica mesta piše da je „Karadžić odmah po oslobađanju Srebrenice dao naredbu da se u ovom gradu organizuje civilna vlast, a za civilnog komesara sa širokim ovlašćenjima postavio je Miroslava Deronjića. Muslimanski vojnici, koji se masovno predaju i odlažu oružje, ne mogu se čudom načuditi kakav tretman imaju, jer ih je njihovo fundamentalističko rukovodstvo iz Sarajeva, s Alijom Izetbegovićem na čelu, stalno kljukalo pričama da srbočetnici jedu žive ljude“.

Majk Mekari, predstavnik za štampu Bele kuće, spada u one koji imaju više informacija: „Jednom u budućnosti sukob će se okončati, ali sećanje na ono šta su Srbi u Bosni učinili poslednjih dana neće nikada nestati, oni će to platiti jednog dana u nekoj budućnosti“. Britanski ministar inostranih poslova Malkom Rifkind telefonira Miloševiću i traži od njega da pomogne u prevladavanju krize. Nemački šef diplomatije Klaus Kinkel poziva svog ruskog kolegu Andreja Kozireva i moli ga da utiče na Beograd i Pale. Ajvor Roberts, otpravnik poslova britanske ambasade, hitno se vraća iz Londona i prenosi Miloševiću zahtev da zaustavi nasilje. Predsednik Srbije mu kaže da je iznenađen događajima u Srebrenici i da je poručio Mladiću da mora da garantuje za bezbednost civila i vojnika UN. General je, prema Miloševićevom iskazu, odgovorio da lično ide u Srebrenicu kako bi sprečio odmazdu.

Nastavlja se