Politika kao životni poziv

 Drugi su izabrali politiku kao životni poziv. Treći su se sklanjali, bezmalo u svakom sukobu videli su preteći znak. Razlike su bile sve primetnije i uticajnije već tokom zahuktavanja vrtloga populističkih revolucija. Kada je započela nova etapa, oružana borba za vlast na razvalinama Jugoslavije, one su bile sve dramatičnije. Koliko me pamćenje služi, niko osim retkih katastrofičara nije predviđao šta će se sve dešavati. Sećanja koja me opsedaju nisu ni sve stravičniji prizori s ratišta, od Slovenije, preko Hrvatske i Bosne i Hercegovine, do Srbije. Svoje mesto u tom metežu ne vidim negde sasvim po strani, kao branitelja civilizacije ili pripadnika neke uzvišene „druge Srbije“, opsednut sam pitanjem o svom udelu u odgovornosti za ono što se događalo.

Važno mesto u sećanju ima osnivanje prve opozicione političke organizacije u SFRJ, Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI) februara 1989. u Zagrebu. Za predsednika Saveta izabran je Branko Horvat, a za predsednika Izvršnog odbora Žarko Puhovski. Ubrzo je bilo pokrenuto i glasilo, kao bilten, Republika, čiji je prvi urednik bio Milorad Pupovac. Zaređalo je osnivanje podružnica: Beograd, Sarajevo, Mostar, Tuzla, Skoplje, Ljubljana, Titograd, Novi Sad, Priština… Najbrojnije podružnice, od po nekoliko stotina članova, bile su u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu i Mostaru, ukupno nekoliko hiljada ljudi. U Beogradu su veoma aktivni bili najpoznatiji jugoslovenski TV-autor toga doba, Radivoje Lola Đukić; akademik Mirko Simić, profesor Vojin Matić, Vladimir Pogačić, upravnik Jugoslovenske kinoteke, Primož Bebler, upravnik pozorišta „Duško Radović“, novinari Jug Grizelj, Rade Radovanović i Miodrag Zupanc, Vesna i Staša Pešić, Mirjana Kostić, Svetlana Slapšak i drugi mahom mlađi građani; mene su izabrali za predsednika.

Glavni cilj nije bio da po svaku cenu spasavamo Jugoslaviju, ponajmanje jednopartijski poredak, nego uspostavljanje osnova i okvira demokratske rekonstrukcije na osnovama klasičnih načela demokratije, „slobode govora, zbora i izbora“. Radi toga je zahtevana minimalna promena Ustava SFRJ, da bi se, na tim načelima, omogućili slobodni izbori za ustavotvornu skupštinu a ona bi donela novi ustav kojim se konstituiše puna demokratija i u federaciji i u njenim delovima. Organizovali smo javne tribine svugde gde su osnovane podružnice. Najaktivnija je bila ona u Beogradu, gde smo, u foajeu i velikoj sali Malog pozorišta „Duško Radović“ organizovali skupove. Neformalno sedište Udruženja bilo je u kancelariji Primoža Beblera, upravnika toga pozorišta.

Režim je pružao otpor. Organizatori i učesnici tribina su i prekršajno kažnjavani (Rade Radovanović i ja) a režimski aparati su vodili oštru kampanju protiv opozicionih ideja i aktera. Nadležni organi su odbili da registruju Udruženje i u Zagrebu i u Beogradu, ali se za to izborila agilna podružnica u Titogradu koju su predvodili Novak Jauković i Milan Popović, ljudi s univerziteta.

Jedna od zamašnijih akcija bio je „okrugli sto“ o Kosovu, početkom 1990. godine. Pokretač je bio predsednik mostarske podružnice Željko Rebac, inače rukovodilac carinske službe. On je i svoj stan ustupio na korišćenje gostima, pre svega iz Prištine, Srbima i Albancima. Nastojali smo da pokažemo da je dijalog mogućan i potreban. Zbog toga je ubrzo održan nastavak u Prištini. Okupili su se predstavnici raznih političkih grupa i gotovo čitava lepeza začetka pluralizujuće scene na Kosovu, od progonjenih funkcionera SK, preko pokretača demokratskih inicijativa do radikalnih srpskih nacionalista iz grupe „Božur“ i ogranka Radikalne stranke. (Nisam uspeo da ubedim prijatelje iz Demokratske stranke da i oni učestvuju; posle raznih otezanja, rekli su da njihovi članovi ne bi voleli da vide svoje predstavnike da razgovaraju s Albancima.)

Nastavlja se