Pritisci, hapšenja, zastrašivanja

Odmah sam reagovao, i našao sina u vojnom zatvoru, okrivljenog za izbegavanje vojne obaveze. Uz pomoć advokata jedva smo ga izbavili iz zatvora i od vojnog suda. Naredne godine, kada je počelo NATO bombardovanje, uoči Uskrsa, sreo sam se u jednom kafiću usred Beograda sa Slavkom Ćuruvijom, s kojim sam ponekad sarađivao; zanimalo me je njegovo mišljenje o mom članku u njegovom Evropljaninu. Sutradan sam saznao da je mučki ubijen, pri vraćanju iz šetnje sa svojim ženom, Brankom Prpom, pred kućom u kojoj stanuju, u centru Beograda. Uplašio sam se da počinje „rednja“. Zastrašio me je „nestanak“ saradnika Republike Miroslava Hadžića, donedavnog pukovnika JNA. Uz pomoć advokata nekako sam saznao da je uhapšen pod teškom sumnjom za međunarodnu špijunažu. Protestnim pismom sam se obratio ministru policije, plašeći se najgoreg. Ispostavilo se da je jednom istraživaču iz Nemačke dao neke knjige koje su inače bile u javnom opticaju. Nakon izvesnih natezanja pušten je iz zatvora i kažnjen zato što nije registrovao trofejni pištolj. Tih dana stigla mi je i vest da je u Zrenjaninu spaljena kuća u kojoj je kafić „Zeleno zvono“, gde su se okupljali protivnici rata. A desilo se u istom gradu još preko 20 paljevina, i da je pekar koji je kupio moju kuću, u dvorištu prebijen, opljačkan i proteran. Na sve to niko nije javno reagovao, i ni do danas nije se ustanovilo ko su počinioci. Izvesno ohrabrenje da će ipak doći do kraja ratnog meteža ulivali su mi kontakti sa stranim svetom. Bio sam u prilici da o tome podrobno razgovaram, recimo, s ambasadorima Francuske i SAD, na njihov poziv. Jednom su me ambasadori svih zemalja EZ pozvali da im na zajedničkom „radnom ručku“ izložim svoje mišljenje o ovdašnjim zbivanjima. O tome sam imao priliku da govorim i na raznim skupovima u Atini, Budimpešti, Beču, Parizu, Lilu, Bonu, Kelnu, Frankfurtu, Štutgartu, Berlinu, Mantovi. Verovao sam da sudelujem u ozbiljnom poslu traženja istine i pravednog rešenja. Ponekad sam se osećao jadno, kao nekakav maneken na rutinskim priredbama gde se radoznalcima pokazuje da u Jugoslaviji ne postoje samo razulareni varvari, i da i među ozloglašenim Srbima, s nožem u zubima, ima i razboritih ljudi. U Minsteru, gradu u kojem je pre više vekova okončan jedan od najgroznijih evropskih verskih ratova, začeta je ideja o neophodnosti da se prouče uzroci i mogući rasplet naših sadašnjih ratova. Uz učešće dvojice mesnih profesora teologije, Tomasa Bremera (koji je doktorirao na srpskom pravoslavlju) i Hajnza-Gintera Štobea, inicirano je formiranje Novog srpskog foruma koji će ostvariti kritički uvid u traumatična dešavanja i moguća pravična rešenja. Tu ideju je podržala liberalna fondacija „Hajnrih Bel“. Tako je krenuo jedan istinski naučni projekat istraživanja. Koordinacijom Centra za antiratnu akciju, kojim je rukovodila Vesna Pešić, i lista Republika, gde sam ja bio urednik, formirana je istraživačka grupa od preko 20 naučnika: sociologa, istoričara, pravnika, psihologa, politikologa, etnologa, novinara, publicista. Na redovnim sastancima grupe, kojima je predsedavala iskusna istoričarka i političarka Latinka Perović, svako je pojedinačno obrazlagao zamisao proučavanja konkretne teme, o čemu je vođena iscrpna debata. Potom su prve verzije autorskih tekstova objavljivane u Republici, da bi se čula šira kritička reč. Konačno, posle skoro trogodišnjeg rada, u pravoj atmosferi intelektualne zajednice, uprkos ratnom okruženju, pojavila se pozamašna knjiga, zbornik radova Srpska strana rata, koji sam priredio. Uprkos neugodnim okolnostima, knjiga je promovisana na međunarodnom skupu u Beogradu. U nekim raspravama učestvovali su i akademici Sima Ćirković i Nikola Milošević (mada je SANU zvanično odbio zajedničku debatu o ogledu Olivere Milosavljević u kojem analizira njihov famozni Memorandum).

Nastavlja se