Problematična demokratizacija Kosova

Lenard J. Koen i Džon R. Lempi: Prihvatanje demokratije na Zapadnom Balkanu (34)

Lenard J. Koen je politički sociolog, profesor istorije i jedan od osnivača Škole za međunarodne studije Univerziteta Sajmon Frejzer (SFU) u Vankuveru, Kanada. Istraživao je političku tranziciju i rastakanje državnih struktura u Jugoistočnoj Evropi i komparativni politički razvoj, demokratizaciju i izgradnju država i nacija u postkonfliktnim uslovima. Najpoznatija dela su mu Prekinuti lanci: Raspad Jugoslavije i balkanska politika u tranziciji; Guja u nedrima: Uspon i pad Slobodana Miloševića. Džon R. Lempi je počasni profesor na Katedri za istoriju Univerziteta Merilend u Koledž Parku i saradnik Međunarodnog centra Vudro Vilson u Vašingtonu. Autor je više istaknutih dela iz povesti Jugoistočne Evrope. Najpoznatija dela su mu Jugoslavija kao istorija: Bila dvaput jedna zemlja (Dan Graf, 2004); Od Balkana do Jugoistočne Evrope: Stoleće rata i tranzicije.

Martijev izveštaj pojavio se direktno nakon pobede Tačijeve partije na kosovskim izborima u decembru 2010, nadmetanju koje je obilovalo optužbama o nameštanju i mnogim neregularnostima. Jedan vodeći kosovski komentator primetio je da su „izbori bili veliki test za Kosovo… Možemo reći da Kosovo nije položilo taj test… Mi smo sledili primer Albanije.., koja ne može da ponudi ne minimum reprezentativne demokratije, obezbeđujući slobodne i poštene izbore“. Politička turbulencija koju je pokrenuo Martijev izveštaj, druge optužbe o Tačijevoj ulozi u organizovanom zločinu u jednom dokumentu NATO koji je procurio u javnost i rasprostranjene izborne prevare nisu samo ozbiljno ukaljali Tačijev legitimitet već su i bacili senku na dijalog Kosova i Srbije koji je u organizaciji EU započeo u martu.

U februaru 2011. su problemi u vezi s Tačijevom privrženošću demokratskim postupcima postali još veći zbog njegovog korišćenja pritiska u nastojanju da osigura – bez po ustavu potrebnog kvoruma u skupštini Kosova – izbor građevinskog tajkuna Bedžeta Pacolija za novog predsednika zemlje. A samo 35 dana nakon što je Pacoli postao predsednik, Ustavni sud Kosova presudio je da je njegov izbor bio ustavno nevažeći. U aprilu, pod snažnim pritiskom i u koreografiji SAD, Tači i njegovi saveznici brzo su preduzeli korake da steknu skupštinsku većinu za izbor novog i manje kontroverznog predsednika – 36-godišnje Atifete Jahjage, jedne od vodećih funkcionerki na Kosovu. Nakon što je stekla obrazovanje na Zapadu, ona je profesionalnu karijeru započela u kosovskoj policiji i pre toga nije bila član nijedne stranke, niti je imala iskustva u političkom životu.

Mada su neki na Kosovu za čitavu krizu okrivili ustavne probleme – kao što je nepostojanje specifičnih odredbi za slučaj ostavke šefa države – drugi su tvrdili da treba kriviti one koji su kršili ustav i nedemokratske postupke članova vladajućih partija. U nekom smislu, kosovske političke teškoće u izboru predsednika mogle bi se smatrati tipičnim u normalnom institucionalnom odrastanju nove demokratije. Ali kada se one razmotre zajedno s drugim zabrinjavajućim pitanjima, i daljom dubokom internom podelom između Albanaca i Srba, jasno je da se Kosovo suočava s izazovima demokratije koji su veći od početnih.

Problematična demokratizacija Kosova nakon Miloševića ilustruje naivnost međunarodnih očekivanja od antidiktatorskih pobuna prevođenih samoproklamovanim „demokratima“ koji su malo ili nimalo stvarno privrženi liberalnim principima i praksi. Doista, imperativ uklanjanja ubilačkih diktatorskih režima moralno može opravdati naoružavanje pobunjenika čija je privrženost bilo kojoj agendi koja s njim ide veoma tanušna. Ali takva spoljna pomoć ne osigurava neminovno i snažan postkonfliktni momentum u demokratskom pravcu. U stvari, iskustvo Kosova navodi da, nakon što se udobno smeste u fotelje vlasti, mnogi bivši pobunjenici mogu preći preko kriminalnih aktivnosti ili postati umešani u njih, što može ozbiljno da uspori reforme i konsolidaciju demokratije. Pokazalo se da je transformisanje „boraca za slobodu“ u graditelje demokratske države bilo izuzetno teško za prvu postkonfliktnu generaciju političkih lidera Kosova. Krajem marta 2011, znatno duže od jedne decenije nakon što je Kosovo prestalo da bude pod kontrolom Srbije, Misija vladavine prava Evropske unije (Euleks) uhapsila je nekoliko bivših pobunjenika osumnjičenih za ratne zločine. Šef Euleksa Piter Fejt rekao je da su „neki u OVK koji su bili heroji možda počinili zločine ili stvari za koje moraju odgovarati i položiti račun… To je proces koji može potrajati“. Akcija Euleksa izazvala je ulične demonstracije koje je predvodila organizacija veterana OVK. Oni su zahtevali da „ratne vrednosti“ OVK dobiju legalnu zaštitu i da Euleksu bude oduzeta izvršna vlast. U takvoj klimi ostaje otvoreno pitanje hoće li sadašnja generacija političkih lidera moći da pokrene ozbiljnu demokratsku konsolidaciju.

Nastavlja se