Sigurna kuća za stranačke kadrove

P { margin-bottom: 0.21cm; }Na tu poziciju bila je unapređena sa mesta rukovodioca projekta, što je predstavljalo neuobičajeno veliko unapređenje. Olivera je bila jedan od glavnih aktera u aferi „Vršački vinogradi“, i u jesen 2013. godine imala je dve krivične prijave za zloupotrebu službenog položaja u privatizaciji ovog preduzeća. Zbog ovih prijava, Vida Uzelac ju je odmah smenila sa mesta pomoćnice i vratila na mesto rukovodioca projekta.

Agencija je imala oko 300 zaposlenih. Čini se prevelik broj za agenciju koja već nekoliko godina unazad nije prodala nijedno preduzeće. Poređenja radi, i Ministarstvo privrede imalo je u tom trenutku oko 300 zaposlenih. Najveći broj službenika je bio bez prethodnog radnog iskustva, mnogi nisu imali potrebne kvalifikacije, ali što je najvažnije, u agenciji se tačno znalo ko je čiji kadar. Vremenom se agencija pretvorila u jednu od „sigurnih kuća“ za stranačke kadrove. Svako je imao neku stranačku zaleđinu, osim Vide, koja je bila bez ikakve podrške, pogotovo kada smo napustili ministarstvo u januaru 2014. godine.

Organizacioni haos je bio na nepojmljivom nivou kada je Vida preuzela funkciju. Veoma često u kancelarijama nije bilo moguće pronaći nikoga. Svako je izlazio i ulazio kako je hteo. Službenici su značajan deo radnog vremena provodili na Fejsbuku i Tviteru, a u prostorijama se pilo i pušilo bez obzira na propise koji su to zabranjivali. Vida je ubrzo ponovo uvela sistem prijavljivanja karticama koji je već postojao, ali se nije primenjivao. Svako je morao da prijavi dolazak i odlazak, a izlazak u toku radnog vremena je morao da se posebno pravda. Fejsbuk i Tviter su bili blokirani. Kada je Vida najavila da će početi da kažnjava za pušenje u radnim prostorijama u skladu sa zakonom, zaposleni su počeli da puše po toaletima. Nedugo nakon Vidinog dolaska značajan broj zaposlenih je otvorio bolovanje.

Posebno iznenađenje bili su rukovodioci projekata. Rukovodioci su bili službenici agencije koji su bili odgovorni za društvena preduzeća dok se ne prodaju. Bilo je oko 50 rukovodilaca od kojih je svaki vodio računa o određenom broju preduzeća. Rukovodioci projekta trebalo je novim zakonom da se preimenuju u privatizacione upravnike. Nominalno, funkcija bi bila nova; realno, ona je već postojala po starim privatizacionim propisima.

NJihova obaveza je bila da komuniciraju sa preduzećima i brinu se o njihovoj imovini. Kada je ministarstvo zatražilo da rukovodioci naprave lične karte za svako preduzeće za koje su odgovorni, najveći broj rukovodilaca bukvalno nije imao pojma kako se to radi. Ne samo to. Veliki broj društvenih preduzeća više nije postojao. Kao u slučaju FAP-a, imovina mnogih preduzeća je razgrabljena tokom godina. U manjem broju slučajeva, od preduzeća su ostale prazne hale, ograde i prijavnice. Rukovodioci koji godinama nisu vodili računa o ovim preduzećima sami su bili iznenađeni kada su ih prvi put obišli u novembru i decembru 2013. godine, i zatekli prazne hale na ledini. Neki nisu čak ni znali gde se preduzeća fizički nalaze.

Sve ovo posebno zabrinjava kada se uzme u obzir da je brigu o društvenim preduzećima pored rukovodilaca projekata trebalo da vode i privremeni zastupnici kapitala. Privremenih zastupnika je bilo oko 70, ali ne u svim preduzećima. NJihova glavna obaveza je bila da vode računa o tome da ne dođe do gubitka vrednosti kapitala društvenog preduzeća do trenutka privatizacije preduzeća. Predstavnici su imali izdašne plate između 130.000-251.00 dinara, u to vreme prosečna plata u republici iznosila je 46.923 dinara, i dobijali su ih na vreme.

Nastavlja se