Sve u svemu, stvari se tamo, kod nas, kvare istom brzinom kao ovde, u Kanadi, s tim što je ovde zapravo lakše vršiti opravke, jer su sve instalacije lako dostupne. To što se nama ono tamo pokazuje u idealnom svetlu – to je druga priča.
David Albahari: Dijaspora i druge stvari (12)
David Albahari (1948), pripovedači romanopisac, od 1994. živi u Kanadi. Objavio je knjige Porodično vreme, Opis smrti, Fras u šupi, Sudija Dimitrijević, Snežni čovek, Mamac, Svetski putnik, Brat itd. Dobitnik je Andrićeve i Ninove nagrade. Njegova dela prevođena su na engleski, francuski, nemački, hebrejski, poljski, italijanski i druge jezike.
Uz saglasnost izdavača objavljujemo izvode iz njegove najnovije knjige. Ovi tekstovi prvobitno su objavljeni u Novinama i Mi magazinu iz Toronta, Kišobranu i Geistu iz Vankukvera i drugim listovima i časopisima.
Ta priča je uočljivija u drugom segmentu doseljeničke mitologije: onom koji insistira na tome da smo tamo živeli, pogotovo u kulturnom smislu, znatno bogatijim, ispunjenijim i slobodnijim životom. To podseća i na tvrdnju da je naš svet, uopšteno gledano, obrazovaniji od Kanađana, jer je – horski se to ponavlja – naše obrazovanje bolje. Činjenica je da se kod nas mnogo više učilo (pogotovo ako se pod obrazovanjem smatra broj podataka koji učenici moraju da znaju), ali dovoljno je malo zagrebati ispod površine i videće se da, bez obzira na ogromnu količinu informacija, neznanje našeg prosečnog doseljenika nije ništa manje od neznanja prosečnog Kanađanina. Naši ljudi vole da se busaju u grudi i nabrajaju silan broj predmeta u srednjoj školi, što jeste tačno, premda većina nije u stanju da reši složene matematičke jednačine, objasni hemijske reakcije, ponovi odlike filozofije Džona Loka ili Platona, i na kraju navede glavne gradove Južne Afrike i Australije.
Ima li sve to veze s pitanjem kakav je život u Kanadi?
Duboko sam uveren da ima, jer na svim tim ravnima funkcionišu mehanizmi obmane. Naime, da bismo olakšali svoj useljenički status i ublažili nemilosrdnu guju nostalgije, mi neprekidno proizvodimo male i, katkad, velike laži o onome što smo ostavili. Pri tom najčešće vadimo stvari iz konteksta i ne pominjemo, na primer, da smo najveći potrošači kulture bili u vremenu u kojem je kultura bila skoro potpuno dotirana društvenim sredstvima, pa su stoga ulaznice bile jeftine i svima dostupne. Ne pominjemo takođe da je od vremena kada smo svake noći izlazili i provodili se prošlo mnogo godina, te da to sada – i da jesmo tamo – ne bismo mogli da postignemo. S druge strane, ovdašnji mladi ljudi – sudim to na osnovu noćnih ritmova moga sina – mogu bez po muke da provedu svaku noću nekom baru ili klubu, i da narednog jutra odu na posao ili na fakultet. Ukratko, kada se stvari sagledaju u pravom kontekstu, nema neke velike razlike između života ovde i života tamo. Postoje, naravno, razlike u običajima i kulturi življenja, ali šta smo očekivali kada smo se uselili – da sve bude isto kao što je tamo odakle smo otišli?
Pitanje o tome kakav je život u Kanadi poslednji put mi je postavljeno nedavno u Zemunu, kada sam se jedne večeri našao sa nekolicinom drugara s kojima sam delio dobro i zlo u klupama Prve zemunske gimnazije. I, upitali su me, kakav je život u Kanadi? Dao sam iscrpan pregled naše porodične borbe za opstanak, upotpunjen pričama o traganju za poslom, uzimanju kredita za kuću, kola i većinu drugih stvari, sreći što je zdravstvo najvećim delom besplatno, i zaključio da, eto, živimo skromno ali spokojno, što je, bar nama, naglasio sam, ipak najvažnije. Stari školski drugari su me pažljivo saslušali i s odobravanjem klimali glavama. Onda je došao red da ja njih pitam o životu u Srbiji. Svi su se složili da je život manje-više grozan, da se teško živi, da mladi nemaju čemu da se nadaju, da je budućnost Srbije neizvesna, te da im preti politički mrak. Za to vreme, ja sam, kao oni malopre, klimao glavom sa tužnim izrazom na licu.
A onda sam ih upitao kako je njima, šta rade, ima li se za život? Ispostavilo se da je jedan od njih vlasnik malog sportskog centra (osamnaest zaposlenih), drugi je vlasnik firme za proizvodnju sredstava za čišćenje (dvadeset šest zaposlenih), treći je predstavnik neke strane kompanije, četvrti ima veterinarsku ordinaciju, peti ima mali lanac prodavnica (dvanaest zaposlenih), šesti…
Tu sam, pomalo nepristojno, prestao da ih slušam. Dunav se valjao pored nas, i dalje velik posle prolećnih poplava. Pomislio sam kako bi neko sa strane mogao da zaključi, slušajući naš razgovor, da su se samo gubitnici iselili u Kanadu. Pomislio sam kako, eto, iako svi oni rade, i to očigledno uspešno, mi sedimo usred dana u kafani na zemunskom keju. Moj poznanik iz Vankuvera, onaj koji je napisao poruku s početka ovog teksta, video bi u tome potvrdu da pravi život i dalje postoji u Srbiji, a da je život u Kanadi pre nalik na boravak u tamnici. Možda je u pravu, ko bi to znao? Prva generacija doseljenika ionako ništa ne nauči, izgubljena između starog sveta, koji je ostavila teškog srca, i novog sveta, koji neće nikada u potpunosti razumeti. Oni će uvek sve meriti prema onome što su negde voljno ili nevoljno ostavili, i uvek će im se činiti, kao što se i meni čini, da je hrana tamo bolja, da su žene lepše, da je život bezbrižniji, i da je pravo ono pivo koje je „svetsko a naše“.
Ukratko, kako je to lepo objasnio Kundera: život je – i to uvek! – negde drugde. I ma koliko pokušavao, izgleda da nikada neću uspeti da ga stignem.
Kraj
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
