Totalitarizam pod prividom demokratije

više, rekao sledeće: „Gospod Bog je dopustio da iskušenje zla, koje jeste komunizam, dođe na vas… Zbog čega je to dopustio?“ I sâm je dao odgovor, koji je za mene osobit: „Mi na Zapadu bili smo toga pošteđeni možda zato što ne bismo izdržali takvo iskušenje, a vi mu odolevate.“ Ta rečenica mladog Flamanca urezala mi se u sećanje. U neku ruku, ona je imala proročko značenje. Često joj se u mislima vraćam i sve jasnije vidim da su te reči sadržavale određenu dijagnozu.
Svakako, problem ne možemo previše pojednostavljivati naglašavanjem dihotomne vizije Evrope koja je podeljena na Istok i Zapad. Zemlje Zapadne Evrope imaju najdužu hrišćansku tradiciju. U tim zemljama hrišćanska kultura dostigla je svoj vrhunac. Narodi tih zemalja obogatili su Crkvu mnogim svetiteljima. Zapadna Evropa iznedrila je velika umetnička dostignuća: veličanstvene romanske i gotske katedrale, pa barokne bazilike, Đotovo slikarstvo, slike Fra Anđelika, nebrojenih umetnika XV i XVI veka, vajarstvo Mikelanđelovo, kupolu Bazilike svetog Petra i Sikstinsku kapelu. Ovde su svetlo ugledale teološke summe, a među njima je najistaknutija Summa Theologiae svetog Tome Akvinskog; tu su ustrojene najviše tradicije hrišćanske duhovnosti, dela mistika s germanskih područja, spisi svete Katarine Sijenske u Italiji, svete Tereze Avilske i svetog Jovana od Krsta u Španiji. Ovde su nikli i jaki monaški redovi, počev od reda svetog Benedikta, kog smelo možemo nazvati ocem i vaspitačem cele Evrope, i zaslužni prosjački redovi – među njima franjevci i dominikanci, sve do vremena katoličkih reformatora i kasnijih stoleća koja su Crkvi donela toliko dobra. Velika misionarska epopeja nadahnjivala se, pre svega, evropskim Zapadom, dok danas tamo nastaju prekrasni i dinamični apostolski pokreti, čija su svedočenja i u ovozemaljskom poretku stvari plodonosna. U tom smislu može se reći da je Hristos i dalje „ugaoni kamen“ podizanja i obnavljanja društava hrišćanskog Zapada.
Ipak, teško je istovremeno ne uočiti da hrišćanski Zapad stalno iznova pokazuje da odbacuje Hrista. Stalno se pojavljuju obeležja drugačije civilizacije od one kojoj je ugaoni kamen Hristos, civilizacije koja, ako već nije programski ateistička, onda svakako jeste pozitivistička i agnosticistička, jer se rukovodi načelom: „misli i radi tako kao da Boga nema“. Takvo shvatanje lako je uočljivo u savremenom, takozvanom naučnom, bolje rečeno scijentističkom mentalitetu, a isto tako i u književnosti i u mas-medijima. A živeti tako kao da Boga nema znači postavljati se izvan koordinata dobra i zla, što će reći van konteksta vrednosti kojima je izvor sâm Bog. Pojavljuje se zahtev da čovek sâm ustanovljava šta je dobro a šta zlo. I taj program se nudi i propagira s raznih strana.
Dok Zapad, s jedne strane, stalno svedoči o delovanju jevanđeljskog zametka, dotle, s druge strane ništa manje deluju i antijevanđeljske struje. One udaraju u same temelje ljudskog morala, u porodicu, propagiraju moralnu dopustivost, razvode, slobodnu ljubav, prekid trudnoće, kontracepciju, borbu sa životom u njegovom začeću i na njegovom izmaku, manipulaciju životom. Taj je program – kako u pojedinim društvima tako i u svetskim razmerama – podržavan ogromnim finansijskim sredstvima. Ima mogućnosti da raspolaže snažnim centrima ekonomskih uticaja preko kojih nastoji da zemljama koje su na putu razvoja nameće svoje uslove. Shodno svemu tome, s pravom se možemo zapitati ne krije li se pod prividom demokratije drugo lice totalitarizma.
Mogućno je, dakle, da je moj flamanski kolega sve to imao na umu kada je rekao: „Možda mi na Zapadu ne bismo izdržali takvo iskušenje. A vi mu odolevate.“ Karakteristično je da sam, kada sam već bio papa, isto mišljenje čuo od jednog istaknutog evropskog političara. Rekao je: „Ako sovjetski komunizam krene na Zapad, mi nećemo moći da se odbranimo… Nema sile koja bi nas mobilisala na takvu odbranu…“ Znamo da je komunizam konačno pao zbog socijalno-ekonomskih slabosti tog sistema, što ne znači da je uistinu odbačen kao ideologija i filozofija. U nekim krugovima na Zapadu njegov kraj se i dalje doživljava kao gubitak i praznina.