Traženje strateških investitora

To znači da akcije preduzeća imaju pravo da kupe samo zaposleni u preduzeću. (Ovo se odnosi i na bivše zaposlene.) Jedan deo preduzeća je formalno prodat zaposlenima, ali su rezultati takve prodaje bili loši. Ne zato što je radničko akcionarstvo loše, već zato što je model faktički služio da se kontrole nad preduzećima dokopaju Miloševićevi direktori. Oni su kontrolisali radnike koji su morali da glasaju za Socijalističku partiju Srbije da bi sačuvali radno mesto. Mnoga takva preduzeća ostala su u rukama radnika, ali su pravila gubitke. Kada je došlo do političke promene u oktobru 2000. godine, ta preduzeća su se našla u problemu. Sa onim što je preostalo, krenulo se po četvrti put u privatizaciju 29. juna 2001. godine.

Za razliku od zakona o privatizaciji iz 1991. i 1997. godine, koji su podrazumevali radničko akcionarstvo, zakon iz 2001. godine podrazumevao je direktnu prodaju društvenih preduzeća na tenderima ili aukcijama. Ovoga puta prioritet su imali kupci koji su bili spremni da ponude najviše novca. Tenderi su bili malo zahtevniji. Tu se najpre tražio strateški investitor koji je već imao iskustva u industrijskoj grani u kojoj posluje preduzeće koje se prodaje. Kupac je morao da zadovolji tri uslova da bi mogao da kupi preduzeće: da kupi akcije, obezbedi buduće investicije i napravi socijalni program za prekobrojnu radnu snagu. Onaj ko da najbolju ponudu na sva tri polja, mogao je da postane novi vlasnik preduzeća. Za razliku od toga, na aukcijama je preduzeće mogao da kupi ko god bi dao najviše novca.

Odluka da se posle 2000. godine promeni model privatizacije proizašla je iz analize privatizacije u Istočnoj Evropi i Rusiji tokom devedesetih godina, gde su se insajderska i vaučerska privatizacija pokazale kao inferiornija rešenja u odnosu na model direktne prodaje (najčešće spoljnim kupcima). I zaista, iako je do kraja 2003. godine prodat mali broj preduzeća, privatizacije putem direktne prodaje uglavnom su bile uspešne. Tako su uspešno prodate „Duvanska industrija Vranje“ (kupio „British American Tobacco“), „Duvanska industrija Niš“ (kupio „Phillip Morris“), „Beočinska cementara“ (kupio „Lafarge“), „Cementara Kosijerić“ (kupio „Titan“), cementara „Novi Popovac“ (kupio „Holcim“), „Merima“ (kupio „Henkel“), „Seval“ (kupio „Impol“ iz Slovenije), „Frikom“ (kupio „Agrokor“ iz Hrvatske), „Vino Župa“ (kupila grupa domaćih malih preduzetnika), itd.

Glavni cilj Agencije za privatizaciju bio je da se preduzeća prodaju što pre. Nakon nekoliko uspešnih privatizacija u kojima je kupac najčešće bio strateški investitor, preduzeća su počela da se prodaju bilo kome, po bilo kojoj ceni. Ovo je bilo značajno odstupanje od koncepta koji je preporučivala Svetska banka. Model direktne prodaje podrazumevao je strateškog investitora, tj. kupca koji je već bio u biznisu – to je garantovalo da će prodato društveno preduzeće nastaviti da radi. Problem je počeo kada su preduzeća počela da se prodaju kupcima bez pedigrea, što je počelo da privlači „pogrešne“ kupce.

Nastavlja se